Вучић и смрт: аплауз за лешинара

0
1000

Пише: Предраг Поповић

Где је смрт, ту је Вучић.

За разлику од нормалних људи, који сахране схватају као последњи опроштај од драге особе, Александар Вучић туђу трагедију користи за свој лешинарски политички маркетинг. Стајао је мирно поред мртвачких сандука, држао дирљиве говоре над отвореним ракама, уплакан тешио ожалошћене породице, дрхтавим рукама палио свеће за спас покојникове душе… Све за упечатљиву фотографију и тужну вест у новинама.

На онај свет испратио је неколико значајних политичких савезника и противника. Таленат за мултимедијално лелекање промовисао је у априлу 2002, као постхумни портпарол Влајка Стојиљковића. Кад је парламент СР Југославије усвојио Закон о сарадњи с Хашким трибуналом, бивши шеф полиције је пред скупштинским вратима испалио метак себи у главу. Исто вече, док су се лекари борили за Стојиљковићев живот, Вучић је у свом стану, који је добио у време бомбардовања, организовао комеморативни скуп с пријатељима и новинарима. С поносом је показивао опроштајно писмо које му је, као човеку од крајњег поверења, дао Стојиљковић. Поделио је копије и у званичним изјавама објаснио да су „руке досманлија умрљане крвљу искреног патриоте, кога су осудили на смрт“.

– И овај догађај натовски новинари, муцави самопроизведени политички аналитичари и зајапурени портпароли досовских политичких странака искористиће за сатанизацију херојске борбе српског народа и његовог руководства вођене за очување мира, за опастанак, за сигурнију и богатију будућност наших потомака. Као и Влајко, тим издајницима одговарам Његошевим стихом „Човек се роди да једном умре, а част и образ остају довека“ – говорио је Вучић, мешајући своје и Стојиљковићеве речи у једну чврсту патриотску целину.

По завршетку представе за новинаре, домаћин је госте забављао дегутантним шалама у којима је истицао своје чуђење што је Стојиљковић успео да промаши онолику главу. Драгошу Калајићу и Јадранки Јовановић објаснио је да уопште није изненађен поступком свог колеге из владе Мирка Марјановића.

– Цела та породица није нормална. Влајкова прва супруга Јелисавета је пре 20 година извршила самоубиство, сад је то урадио и он, а ни његов син Владимир није стабилан. Он станује ту, у нашој згради, понекад се сретнемо. Види се да је изгубљен. Ето, сад није хтео ни да дође овде, да каже неку реч о оцу – причао је Вучић.

Његово пророчанство се испунило годину дана касније, кад се и Владимир Стојиљковић убио хицем из пиштоља. Међутим, није био довољно медијски атрактиван да Вучић и за њим нариче.

Млади генерални секретар Српске радикалне странке имао је запажену улогу у марту 2006, приликом сахране Слободана Милошевића. Иако је званични погребни конференсије био Милорад Вучелић, Вучић је блистао. Жестоко је оптуживао „досманлијске издајнике и убице, које су киднаповале и продале председника Милошевића“, а с ненадмашном патетиком, над раком испод пожаревачке липе, прочитао је опроштајно писмо Војислава Шешеља.

– Успео сам да наговорим Миру да дозволи да Слобу сахранимо по православним обичајима. Иако су се комуњаре из СПС-а противиле, довео сам Филарета да одржи опело – хвалио се Вучић.

Није дуго чекао до следећег гробљанског спектакла. Почетком октобра 2007. умрла је Даница Шешељ. Пошто њен син Војислав није хтео да од Хашког трибунала тражи дозволу да дође на сахрану мајци, испратио ју је, наравно, Вучић. Два дана је кукао над собом, јер је све морао сам да организује и финансира. Да туга буде већа, тог понедељка, над гробљем у Батајници надвили су се тешки облаци.

– Сахрана је била одлична, дошло је много света, али док сам држао говор, падала је киша, па се на фотографијама не види да сам и плакао – кукао је Вучић, разочаран што му је пропала врхунска глума.

Више среће имао је следеће године, на младеновачком гробљу, где је сахрањен радикалски активиста Ранко Панић. На протесту због хапшења Радована Караџића, група полицајаца претукла је Панића док се налазио само неколико корака иза вође Вучића. Несрећни младић је неколико дана лежао у болници. Панићева мајка Смиља и супруга Мирјана замолиле су Вучића да га посети и лекарима скрене пажњу да се више ангажују. Вучић је обећао, али није имао времена за посету, у договорено време је играо шах с Браниславом Пространом, губио је са 2:4, па није смео да прекида меч, нема смисла да претрпи пораз. Тај кикс надокнадио је одласком на сахрану, где је бриљирао. „Изгубила сам једног сина, Ранка, али добила сам другог, Александра – то је рекла мама Смиља“, лагао је Вучић новинаре.

Пре него што се слегла земља на Панићевом гробу, Вучић је променио странку и идеологију, па је почео да маркетиншки експлоатише покојнике којима је и сам обећавао одлазак с овог света.

– Оно ђубре Зорана Ђинђића истребићемо као губу из торине – заклињао се Вучић на Шешељевом опроштајном митингу пред одлазак у Хаг.

Три недеље касније, кад је Ђинђић стрељан, Вучићевој радости није било краја. Признао је да се тада напио четврти пут у животу. (Прво је прославио победу Звезде у Барију, па рођење престолонаследника Данила, затим убиство Ћурувије и, на крају, Ђинђића.) Мамуран, збијао је шале на рачун мртвог председника владе. Док је на телевизији гледао сахрану, звао је познанике и распитивао се да ли је тачно да је Горан Весић целу ноћ провео у гробу у Алеји великана како би проверио да ли ће његовом шефу бити удобно. Следећих десет година понављао је тврдње да је мафија убила свог премијера, „највећег криминалца у историји Србије“. За крај, најтежу увреду покојнику нанео је полагањем венца на вратима у згради Владе, где је Ђинђић пао, покошен метком „новог српског Гаврила Принципа“, како су радикали, предвођени Шешељем и Вучићем, називали Звездана Јовановића. Опрост грехова освојио је помагањем удовици Ружици да незаконито развија бизнис и запослењем њене ћерке Јоване у Влади Србије, као и обећањем да ће „губи из торине“ подићи споменик у Београду.

Грех према Славку Ћурувији, власнику „Дневног телеграфа“, окајао је монтирањем истраге и оптужнице против неколико припадника Државне безбедности. Нашао је, тобож, одговорне, па сад сви могу да забораве на његове претње Ћурувији и полицијски, правосудни и медијски прогон који је предводио док је био министар за информисање.

Гробарску традицију Вучић је наставио да негује и према покојницима из окружења нових пријатеља и сарадника.

У лето 2012, на сахрани Душана Ђиласа, оца тадашњег београдског градоначелника и заменика председника Демократске странке Драгана Ђиласа, није било Бориса Тадића, ни Драгана Шутановца. Ђиласу је утеху дао Вучић. Две године касније, у присуству комплетног руководства ДС-а, од Миодрага Микија Ракића у Алеји великана опростио се и Вучић. Да би истакао колико је захвалан свом непрежаљеном пријатељу Ракићу, који је најзаслужнији за стварање СНС-а и суноврат Србије, Вучић му је отишао и на 40-дневни парастос, наравно у присуству новинара.

Највећи лешинарски успех Александар Вучић је остварио злоупотребом убиства Оливера Ивановића. Напредњачки јуришници, на челу с Марком Ђурићем и Гораном Ракићем, предводили су бруталну кампању против Ивановића, понављајући оптужбе којима је Вучић некад грувао по Ђинђићу. Кад је Ивановић ликвидиран, поред раке су клечали Ђурић и Ана Брнабић, а Вучић је отишао у Косовску Митровицу, да положи венац на улазу у зграду пред којом је извршена егзекуција. У таквим ситуацијама нормални људи пошту покојнику искажу минутом ћутања, а напредњаци аплаузом свом вођи.

Никад нико није на гробљима освојио више политичких поена од Вучића. Патетичном глумом од сваке сахране правио је властити шоу, у коме је главна улога припадала њему, не покојнику. Нема везе, то и њега чека. Ако Вучић икад умре и он ће добити задушну бабу по својој мери.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here