Житије Светог Саве

0
100

Овај предивни изданак рода Српског рођен је 1169. године. Био је најмлађе дете Великог жупана српског, самодржца Стефана Немање. Мати му је такође била царског порекла – ћерка грчког цара Романа. Обоје су били побожни, богобојажљиви, убогољубиви. Његово рођење било је плод молитве његових родитеља. Крштено име Светога оца нашег Саве било је Растко.

Лепотом тела и душе мали Растко превазилазио је браћу своју Стефана и Вукана. Родитељи су га богобојажљиво васпитавали у сваком доброверју и чистоти и при томе се трудили да им љубимац од раног детињства буде поучаван небеском мудрошћу светих књига. Још као дете задивљавао је све својом памећу.

Већ у петнаестој години добија од оца на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Међутим, младога Растка је срце вукло на другу страну – у манастир. Млади Растко је био благ, кротак, љубазан према свима, волео је сиротињу, и веома је поштовао монашки чин.

Устремљен својом христочежњивом душом ка свему небеском, божанском, бесмртном, Растко се ревносно и упорно отимао и одвајао од свега световног, земаљског, пролазног. По навршеној шеснаестој години родитељи његови намеравали су да га ожене, а та намера је одлучно утицала на Растка да жељу душе своје претвори у одлуку и приведе у дело. Томе је много допринео долазак светогорских монаха баш у то време. Са једним руским светогорским монахом млади Растко успева да побегне од родитељског дома и дође до руског манастира Светог Пантелејмона где прима монашки постриг са именом Сава, по Светом Сави Освећеном.

После краћег времена монах Сава прелази у манастир Ватопед. Свако послушање млади монах Сава је вршио смерно, предано, свим срцем, свом душом, свом снагом.

О монашким подвизима овог светила Цркве његов животописац Теодосије казује: „Хлеба и воде окушаше, и то оскудно; вина и уља по мало кушаше, те изнураваше младићку снагу. У све часове дневне и ноћне непрестано се мољаше Богу, a y недељне ноћи никада не затвараше очи своје на сан, док не би свануло. Носио је само худу власену хаљину, тек да покрије наготу тела; и тако се мрзнуо од зиме. Ходио је увек бос, те му кожа на ногама тако очврсну, да се није бојао убоја од оштрог камења. Презрев овај привидни живот и славу и све сласти земаљске, он по све дане многим трудовима мучаше тело своје. Тако радећи, он биваше некакав немилостив и љут непријатељ своме телу, да су се игуман и сви остали дивили такој ревности његовој и благој промени. Но, иако непријатељ своме телу, он према свима беше предусретљив и кротак: у обитељи се дивљаху, како у тако младим годинама и за тако кратко време он могаде достићи такво духовно савршенство, какво је недоступно и многогодишњим подвижницима“.

Због своје велике помоћи у зидању цркава и конака у Ватопеду назван је и другим ктитором Ватопеда.

На његов подстицај Стефан Немања и сам оставља царски престо и прима, заједно са својом супругом Аном, монашки лик 1196. године у Студеници. Њихова монашка имена беху Симеон и Анастасија. Новембра месеца 1197. године и монах Симеон из Студенице одлази на Свету Гору у манастир Ватопед, где поред свога сина Саве наставља свој монашки подвиг. Ту су се подвизи сјајнога сина и уздаси смиренога оца к Богу, као и двострука молитва њихова, сливали у једно. Они су у Ватопеду многа порушена здања обновили а запустела насељавали, засадили многе винограде и обновили многе манастире.

Нешто касније од цара Алексија Комнена, свог пријатеља, Симеон и Сава добијају на дар запустели грчки манастир, звани Хилендар. За кратко време га обнављају и насељавају монасима. Хилендар је био довршен јуна 1199. године. Манастирску цркву ктитори су посветили Ваведењу Пресвете Богородице. Уз то измолили су од цара Алексија да манастир Хилендар буде ставропигијaлан. Хрисовуљом од јуна месеца 1198. године, цар Алексије III удостојио је потпуном слободом манастир Хилендар, дарује Симеону и Сави допуштење да их „украсе како год хоће, и да их васпоставе у манастир који ће служити као склониште људима из српског народа, што се одају монашком животу, и то у манастир ником неподложан, нити самом проту Горе Атонске, нити игуману манастира Ватопеда, него самосталан, својевластан и самоуправан, као год што се сами собом управљају манастир Иверски и Амалфитански, што постоје на тој Гори“.

Свој манастир Симеон и Сава предају под власт благочестивом самодршцу српском Стефану, зету грчкога цара Алексија, да се стара о њему као о своме отачаству. Христољубиви Стефан поклања Хилендару многа имања, покретна и непокретна, те је манастир Хилендар од тога времена постао стварно српски. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник српске духовности, просвете и културе.

Свети Симеон се после краћег монашког подвига упокојио у Господу 13. фебруара 1200. године.

Свети Сава је великодушно помагао многим манастирима на Светој Гори. Манастир Каракал откупљује и поново га предаје протераном игуману и братији. Манастир Ксиропотам излишно помаже – заложена манастирска имања откупљује, порушено обнавља, цркву живопише и украшава сваким благољепијем. Због тога је и назван ктитором ксиропотамским. Многим златом помаже и довршење светогорског манастира Филотеј. Уопште, милостивост његова била је неисказана, сва прожета самилосном молитвеношћу и плодотворном испошћеношћу. Заједно са оцем Стефаном, Свети Сава је изградио 14 манастира, постајући тако ктитор прве српске духовне заједнице на Светој Гори.

По прослављењу свог оца Симеона, богомудри Сава му је и житије написао. У Хилендару је Сава, од стране тадашњег епископа града Јерисе Николаја, рукоположен за ђакона, а наредног дана и за презвитера. После неког времена добија и чин архимандрита.

1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, архимандрит Сава се враћа у Србију и у манастиру Студеници мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана.

На молбу брата Стефана том приликом Сава остаје у Србији где је постављен за игумана у манастиру Студеници. Примивши ову малу власт, богоносни Сава је апостолски проповедао Еванђеље, јереси искорењивао, цркве, школе и болнице подизао. У Студеници је основао 1209. године болницу, прву на подручју српске државе. Свети Сава се сматра зачетником српске средњовековне књижевности па је стога и заштитник просветних установа.

На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хиротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији је Свети Сава подигао многе цркве, манастире и школе. Приљежно ради на организацији Цркве (оснива епархије).

У својој личности Свети Савва је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља. Својим богоугодним животом он је од Господа примио дар чудотворства. Тако је молитвама својим и помазивањем миром духове нечисте изгонио, болесне исцељивао, раслабљене подизао, и многа друга чудеса чинио.

Он је уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добро свију, због чега је и био поштован и вољен од свију Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу српске државе.

Свети Сава је у два наврата путовао у Свету Земљу. Пре другог поласка, на престо Српске Архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца. Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву.

Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је спалиo мошти Светог Саве. Међутим, није спалио спомен и дело Светога Саве, напротив, само је распламсао љубав Срба према свом највећем просветитељу, учитељу и ујединитељу, а себи потпалио огањ вечни.

У Цркви је служба Светоме Сави установљена убрзо после његове смрти, још у 13. веку.

Тропар, глас 3.

Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси, и породив тоје Духом Свјатим, јако древа маслинаја, в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада: тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолна, чтушче тја молим, моли Христа Бога, даровати нам велију милост.

Пута који води у живот био си наставник, архипастир и учитељ. Јер најпре дошавши, светитељу Саво, отаџбину твоју си просветио, и породивши је Духом Светим, као маслинова дрвета у духовном рају засадио си свеосвећена чеда твоја. Зато те као сапрестолна Апостолима и светитељима поштујући молимо: моли Христа Бога да нам дарује велику милост.

Тропар други, глас 8.

Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Ахијерејев Богодохновеноје удобреније, Саво премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Свети Саво премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Кондак, глас 8.

Јако первосвјатитеља великаго, и апостолов соопшчника, церков прослављајет тја људеј твојих преподобне; но јако имјеја дерзновеније ко Христу Богу, молитвами твоими от свјаких нас бјед избави, да зовем ти: радујсја, оче Саво, богомудре.

Као великог првојерарха и заједничара апостолскога, прославља те Црква народа твојега, преподобни. Но, имајући смелост пред Христом Богом, спасавај нас молитвама твојим од свих невоља, да ти кличемо: радуј се, оче Саво, богомудри!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here