Жељко Которанин: Римокатолици и крштење (II)

0
135

СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1997, БРОЈ 4 (20), СТРАНЕ 65-87

Како се канон који омогућава да се обраћеник из неке одређене јереси прими у Цркву без крштења (миропомазањем на основу анатеме јереси) појављује као потврда, и као продужетак, канона који осуђује примање јеретика уопште без крштавања?

Апостолски 47. канон потврђује да јеретици, сви, без разлике, немају благодатно и спасоносно крштење. И ту потврду је заштитио својим императивним карактером. Речени канони, који „признају крштење из јеретика“, не негирају истину да и те јереси, што су управо њима „призната крштења“, такође немају благодатно крштење, тако да се граница Цркве није померила ни у тим одређеним случајевима. Како?

Без обзира на то што је нека јерес издвојена, да би се обраћеник из исте примио, тј. да би му се признало крштење из јеретика, он мора анатемисати јереси, а посебно ону, из које долази. Овим обраћеник одступа од јеретика, сведочи да је погружење (- ваптизма, крштење), које је добио од јеретика безблагодатно и оскврњујуће. Тек на основу овако изражене вере и преумљења, Црква правоверних изливајући дар, освећење Духа Светога на обраћеника испуњава спасоносном благодаћу погружење из јеретика чинећи скврну светињом, и на тај начин дотичнога препорађа у нову твар, способну да се Причешћем присаједини и Богу у Цркви. Овај „обред“ сам по себи казује да је истина коју сведочи 47. канон Ап. да јеретици, сви, чак и они, који су издвојени да се обраћеници из истих при примању у Цркву не морају погружавати (- крстити), немају благодатно крштење у истини. А ако га немају ни ти, издвојени јеретици, тада не може стајати забрана крштавања обраћеника из истих. Таква забрана не може да се изведе из императивне забране крштавања онога, који у истини има крштење (47. канон Ап.), јер обред сведочи да га нема. Уколико би се забрана установила самим каноном, који издваја јереси, тада би се повредио императивни карактер 47. канона у делу, који осуђује некрштавање од јеретика крштеног. У погледу издвојених јеретика, који се обраћају, створила би се празнина. Обредом би били третирани, као да немају крштење, а опет, забраном би били искључени из могућности да добију у свему црквено погружење. Тиме би јеретичко погружење, упркос императивном карактеру 47. канона Ап., постало, у тим случајевима, сметња црквеном погружењу. Тиме би се, даље, јеретичкоме погружењу дао већи императивни значај, него ономе канону, који најјасније оспорава тај значај. Истина, коју 47. канон Ап. потврђује, и императивни карактер његов, којим се штити та истина, једно су. У мери у којој се повређује заштита повређује се и истина. Зато се канони који издвајају поједине јереси, и појављују неимперативни, да би се, подводећи се под истину и заштиту 47. канона Ап. показали као његова потврда, и као продужетак, тј. као само алтернативни начин „непогружењског крштења“.

У светлу овога постају разумљиве речи Светога Василија Великога, из његовог 47. канона: „Ми у осталом на једнакоме темељу такове изнова крстимо“. Ми… изнова крстимо такве јеретике. Не говори Светитељ о изнова, тј. поновљеном изливању благодати Светога Духа на од јеретика оскврњеног човека, који се обраћа Цркви, јер би тиме признао да је иста благодат већ изливена кроз јеретичко погружење (- ваптизма), и следствено томе, понављање изливања исте, спасоносне благодати било би „ругање крсту и смрти Господњој“.

Када говори да такве јеретике поново, тј. изнова крсте, Светитељ речју „изнова“ подразумева понављање погружавања, кроз које се на дотичног излива благодат Светога Духа, а који чин споља гледано одговара радњама јеретика, чија је суштина супротна, јер је скврна. Неспоразум настаје због грчке речи „ваптизма“, која у дословном преводу значи – погружење, а која је код нас преведена у складу са духовним значајем црквеног, светотајинског погружења, као – крштење. Дакле, Светитељ разумева да се дотични јеретик изнова погружава, а не и да се изнова крсти Христовим крштењем. Да је тако види се и из тога што се позива на „једнак темељ“, тј. на 47. канон Ап. и крштење у истини. И то се баш види из самих речи у наставку свог канона, којима оспорава крштење истих тих јеретика, које (тобоже) изнова крсте.

Само је црквено погружење уједно и крштење Христовим крштењем. Погружење јеретика представља умивање које „више прља у бешчашћу него ли што га (тако погруженог јеретика) искупљује“ (Свети Атанасије Велики, ПГ т. 26). И Црква када неким јересима признаје крштење из исте организације, признаје погружење, јасно, под одређеним условима (анатемисање сваке јереси), док се исповедање вере обраћеника употпуњује миропомазањем, тј. светотајинским изливањем благодати Светога Духа, али које изливање бива без црквеног погружења. Но и тако, такав човек, погружен од јеретика, а миропомазан од Цркве, јесте у истини крштен Христовим крштењем и постао је „нова твар“ способан да буде примљен у свето општење Причешћа.

Оци II Васељенског Сабора нису сматрали законитим примање у Цркву обраћеника из јеретика путем покајања (израженог кроз исповедање вере правоверних или анатемисање сваке јереси, те полагање руку на њих), као кад се јавни грешник после времена одлучења прима у свето општење Причешћа (в. 43. канон Карт. Саб.), а који је начин уз императивни карактер био код Римске Цркве. То се види из почетних речи 7. канона II Васељенског Сабора:

„Који се из јереси обраћају у православље и к броју оних, који се из јеретика спасавају, примамо по слиједећем обреду и обичају…“

Ти слиједећи обреди и обичаји, којима Оци овога Сабора примају обраћенике из јеретика, јесу једино миропомазање на основу анатемисања сваке јереси, и крштење на основу поучавања науке правоверних. Реч „слиједећи“ јесте реч претходећа набрајању и то набрајању коначном, а не примера ради ограниченог броја од свих могућих. Дакле, изван описана, а тиме и побројана два обреда и обичаја, Оци II Васељенског Сабора не примају у Цркву никаквим трећим обредом и обичајем онога који се из јеретика обраћа. У своме, овим начином израженом, противљењу примања обраћеника из јеретика Оци II Васељенскога Сабора следе по том питању израженоме ставу Светога Василија Великога у 1. његовом канону:

„…Ради чега древни су установили, да се (крштење) јеретика има са свијем одбацити; оно расколника, пошто Цркви припадају, признавати; а који су у незаконитим зборовима, пошто се поправе потребитим покајањем и обраћењем, примати опет у Цркву…“

Светитељ овде износи установу древних Отаца, наиме Фирмилијана и Кипријана, и Сабора, који су при истима били одржани у III веку. Поделу одступника од Цркве из ове установе следи и II Васељенски сабор сажимајући их као непокорне у једно (в. 6. канон II Вас. Саб.) у погледу права да подижу оптужбе за црквене кривице. Видели смо да су 7. каноном Оци II Васељенског Сабора изнету установу изменили, али да је изменом нису оштетили, и то у делу, који се односи на потпуно („са свијем“) одбацивање крштења јеретика. Међутим, део о онима у незаконитим зборовима остао је неспоменут и тиме обавезан, и истинит, на непромењен начин. Ови одступници се примају у Цркву светом тајном покајања и исповести. У погледу права подизања оптужнице за црквене кривице, они који су у незаконитим зборовима, јесу као одступници изједначени са јеретицима и расколницима, и чак се изричито и називају јеретицима, а опет у погледу обраћања у Цркву постоји толика разлика од расколника и јеретика. Зашто?

…… а незаконити зборови, то су састанци, које састављају непокорни презвитери, или епископи, и неуки народ; на примјер: кад је један изобличен због некаквог гријеха, и забрањено му је вршити свештену службу, пак се правилима не покорава, него сам себи присваја предстојништво и свештену службу и заједно с њима и други одступе, оставивши католичанску Цркву…“ (1. канон Василија Великога)

Према побројаним лицима (одлучени епископ, или презвитер, и неуки народ), незаконити збор сачињавају људи, који имају крштење у истини. Ови су одступили од Цркве у којој су били, општењем са онима који себи незаконито присвајају предстојништво, или службу. Стога, кад се ови обраћају Цркви примају се „опет“. А ако се опет примају и ако имају крштење у истини, то се онда већ не могу примати као они који су од почетка ван Цркве и који нису крштени. Погружење и крштењска благодат су на њима, и уколико би се изнова крстили била би то повреда 47. канона Ап. Стога се нечистота, која се услед одступништва од Цркве показује као преграда између истих и светога општења Причешћа уклања „потребитим покајањем и обраћањем“!

Уколико би из незаконитог збора произашла нова генерација људи, који су „крштени“ од одступника, били би третирани као и они који се обраћају из раскола. „Крштење“ које су добили у незаконитом збору сматрало би се као да је световњачко и при примању таквих у Цркву, оно би морало бити употпуњено правим црквеним крштењем, као и код раскола:

„…И они (расколници, прим. аут.), који су се први одијелили, имали су Отачаско рукоположење, и кроз то, (…) они су имали благодат духовну; али пошто су се отцијепили, поставши свјетовњаци, нијесу већ имали власти ни да крсте, ни да рукополажу; нити су могли саопћити другима благодат Духа Светога, од које су сами отпали; и ради тога је наређено било, да они, који су од њих крштени били, као крштени од свјетовњака, морају, кад се обраћају у Цркву, бити очишћени правим црквеним крштењем…“ (1. канон Василије Великога)

У суштини је разлика између раскола и незаконитог збора у томе што они у незаконитом збору имају крштење истинито и потпуно, док они у расколу, како изнађоше и наредише древни Оци III века, имају свјетовњачко крштење, које се допуњава печатом дара Духа Светога.

Уопште, свете тајне крштења и миропомазања чине припремајућу целину за сједињење с Богом у Цркви. Крштење препорађа, просвећује, а миропомазање облачи у силу Христову. Ова мисао нашла је израз у 48. канону Лаодикијскога Сабора:

„Који бивају просвијећени крштењем, морају бити помазани небеским помазањем да постану учесницима царства Христова.“

С друге стране света тајна покајања и исповести, чега је израз полагање руку, уводи већ у истини крштеног, а грехом, преступом одвојеног, у учешће Причешћа.

Стара установа „древних“ Отаца налагала је примање у Цркву обраћеника из јеретика крштавањем, јер су се они „са свијем одвргли, и од саме се вјере отуђили“ (1. канон Василија Великог); обраћеника из раскола миропомазањем, јер се крштење њихово сматрало свјетовњачким, будући да се они нису од вере отуђили и „Цркви припадају“ (1. канон Василија Великог); обраћеника из незаконитих зборова покајањем и исповешћу те полагањем руку при апсиди храма уз благослов измирених, јер ови имају крштење у истини, али су од заједнице Причешћа одвојени преступом.

Установа II Васељенског Сабора одређује да се само неким јересима допусти да се обраћеници из истих могу примати миропомазањем, али не стога што би ови припадали Цркви, и имали у оквиру своје организације световњачко крштење (јер тада већ не би били јеретици), него стога што њихово погружење (ваптизма) у неком смислу одговара ономе што је Цркви предано. Ово проистиче из тврдње Светога Василија Великога: „а управо нијесу ни крштени (погружени, ваптизма) они, који су крштени (погружени, ваптизма) у оно, што нам није предано“ (1. канон Василија Великога). Дакле, да би се јеретичко погружење могло миропомазањем испунити крштењском благодаћу, оно мора и по форми, и по вери бити у складу са црквеним предањем о крштењу.

 

УСТАНОВА ОТАЦА ТРУЛСКОГА САБОРА

Установа „древних“ Отаца, измењена, али не и поништена, допуном Отаца II Васељенскога Сабора, коначно је уобличена изменом, али не и поништењем, 95. каноном Трулскога Сабора. Овај Сабор је за сада последњи Сабор, који је васељенског значаја, а који је донео канон о начину примања обраћеника из Јеретика. Оци тога Сабора су разматрали у односу на време II Васељенскога Сабора неке од истога непрегледане (старе) јереси, и неке новонастале. Резултат таквог разматрања јесте 95. канон, који је по својој структури изузетан.

Оци Трулскога Сабора су потврђивали запуштене пређашње каноне, углавном на тај начин што би се у свом канону позвали на раније Свете Оце и њихову установу својим речима верно излагали. На пример 14. канон Трулскога Сабора почиње речима: „Правило Светих и Богоносних Отаца нека се и у овоме чува, да се презвитер не поставља прије тридесет година…“. Свети Оци чију установу Сабор потврђује јесу Оци Неокесаријскога Сабора, а установа је 11. канон истога Сабора.

Постоји и другачији начин. Оци би у свом канону одавали поштовање ранијој установи тако што би је издвајали и понављали у оквиру наводних знака. На пример 25. канон Трулскога Сабора почиње свечаним речима: „Заједно са другима понављамо и оно правило, које налаже, да „у свакој Цркви парохије, које су по селима или засеоцима, морају непроменљиво припадати оним епископима, у чијој су оне власти, а особито, ако су за тридесет година без опријеке их имали…“. Канон чија се овде установа потврђује јесте 17. канон IV Васељенскога Сабора.

Начин 95. канона Трулскога Сабора је другачији, Ту се Оци не позивају на пређашње Оце, нити на раније Каноне, нити наводним знацима указују да установа, коју износе, није од њих установљена него само допуњена. Оци од речи до речи, као своју установу понављају 17. канон II Васељенског Сабора, у који текст слободно, без упозорења, уносе одлуку 19. канона I Васељенског Сабора у погледу Павлијана. Након понављања речи 7. канона II Васељенског Сабора међу које је уметнута одредба о Павлијанистима, 95. канон наставља разврставањем јереси које су Оци Трулскога Сабора разматрали.

Овим начином изношења, Оци су сумирали до тада изнета правила о начинима примања обраћеника из јереси, и уз, како нагласисмо, отвореност принципа сличности, изнели правила о начинима примања обраћеника из још неких јереси. И управо у тим својим правилима, Оци унеколико мењају, али не нарушавају, установу Отаца II Васељенског Сабора. Начином изношења „туђих“ речи као својих, у 95. канону, Оци на најтешњи начин потврђују не само конкретна правила о конкретним јересима, већ потврђују исто тако и све принципе на којима иста правила стоје.

Ти принципи су: анатемисање сваке, а посебно јереси порекла, црквено светотајинско изливање благодати Светога Духа, која просвећује на крштењски начин обраћеника, неимперативни, тј. алтернативни (у односу на крштење) карактер правила којима се омогућава завршна одредба 95. канона:

„…А Несторијани, и Евтихијани, и Северијани и из сличних јереси, треба да поднесу писмено, и да анатеми предаду своју јерес, а исто и Несторија, и Евтихија, и Диоскора, и Севера, и остале поглавице такових јереси и оне, који исто мисле, као и они, и све споменуте јереси, и тада тек нека постану учесници светог опћења.“

За речене, и сличне јереси, установљено је да обраћеници из истих морају да поднесу писмено и анатемишу своју јерес, поглаваре и изумитеље истих, као и све следбенике истих, а на крају и све јереси. Анатемишући своју јерес, изумитеље и поглаваре исте, као и њихове следбенике, обраћеник потврђује проклетство, тј. безбожност, не само учења, него и самих тих јеретика, па дакле, и њихове организације, и њихове „службе“, што је у пуном складу са истином 47 канона Ап. Међутим канон (95) каже да тек тада, дакле, по анатемисању, обраћенике из тих јереси је могуће примати у заједницу Причешћа. Канон, при томе, ништа не каже којом светом тајном се обраћеник испуњава благодаћу Светог Духа, по којој он уопште и може да буде у заједници Причешћа (упор. 48. канон Лаод. Саб.). Јер, ако реченом анатемом он признаје да не само што није крштен Христовим крштењем, него је јеретичким оскврњен, тад је немогуће оскврњенога, само на основу тога што анатемишући иступа из јереси, и јеретика, пустити у заједницу Причешћа (упор. 48. канон Лаод. Саб.).

Ако би се 95. канон Трулског Сабора посматрао издвојено од осталих извора црквеног права, закључило би се, да канон подразумева миропомазање као свету тајну, којом се обраћеник може пустити у заједницу Причешћа. Оци Трулског Сабора нису мењали обреде примања обраћеника из јереси, установљене на II Васељенском Сабору, већ их усвајају и потврђују. А установљена су само два обреда: миропомазање на основу претходног анатемисања сваке јереси, и крштавање као јелина. И када канон (95) понавља, тј. следи правила у погледу на VII Васељенском Сабору, разматраних јереси, у наставку и сам разматра јереси, и за гностичке одређује крштење као јелина, те за Несторијане, Евтихијане и Северијане и сличне, када установи да најпре поднесу писмено и анатемишу јереси и јеретике, то изгледа као да се обред миропомазања подразумева; јер се врши само разбор неких новонасталих, и неких старих јереси.

Међутим, Оци Трулскога Сабора нису вршили пуки разбор јереси, и неопредељеност њиховог 95. канона у погледу свете тајне, којом се благодат Светога Духа излива на обраћеника, није ствар шкртости речи Светих Отаца.

Трулски Сабор је заседао 691-692. године. У том, VII веку, Црква је већ увела у праксу и трећи обред примања обраћеника (поред крштавања и миропомазања) из неких само јереси. Тај обред се састојао у анатемисању јереси, и полагању руку на обраћеника уз благослов измирења са Црквом, дакле, као што су то радили римски епископи. Основна разлика је у томе, што римски епископи нису допуштали други обред примања (крштавање нпр.) чиме су признавали благодатност јеретичког погружења, и обраћенике примали као грешнике, а не као незнабошце. У VII веку Оци су, захтевајући писмено анатемисање јереси и јеретика, јасно одрекли благодатност јеретичком погружењу, те сами чин анатемисања не схватају првенствено као покајање и исповест (нити полагање руку као јавно увођење у заједницу причешћа, онога који је преступом од ње отпао) већ то схватају као начин, алтернативан осталима, којим се благодат Светог Духа излива и препорађа оног, који је анатемишући јерес од исте отступио.

У Крмчији, Номоканону Светога Саве, у 69. глави налази се спис цариградског презвитера Тимотеја, где се врши градација јереси на оне из којих се обраћеници примају крштавањем, миропомазањем, или полагањем руку. Будући да се спис налази у Номоканону он је извор права. Како потиче из 610. године, спис је извор права, који претходи хронолошки Трулскоме Сабору, и оци Сабора су о њему, као установи водили рачуна при издвајању 95. канона. Речи:

„…и тада тек нека постану учесници светог опћења.

јесу отварање канонске одредбе II Васељенског Сабора и одредбе о „слиједећем обреду и обичају“, а наиме само о крштавању и миропомазању. Тако се шкртост у речима Отаца појављује као установљавање полагања руку на основу претходнога анатемисања јереси и јеретика, као начина примања у Цркву из неких јереси, а према Тимотејевом спису, а да се при томе не повреди потврђени 7. канон II Васељенског Сабора, и даље, 47. канон Ап., под чији се императивни карактер исти поставља. Стога ни 95. канон Трулског Сабора нема императивни карактер, тј. не предвиђа, казну за онога ко би крстио, или миропомазао обраћеника из оне јереси, која је одређена као јерес из које се може примити полагањем руку, тако да се и овај канон поставља под истину и заштиту 47. канона Ап.

Овим начином Оци Трулскога Сабора Тимотејев спис и канонски потврђују. У светлу реченог, можемо изнети установу о примању обраћеника из јереси установљену Трулским Сабором. Крштење јеретика се не признаје као благодатно и сходно томе сви јеретици који се обраћају Цркви могу, а неки и морају, бити крштени. Неки јеретици, према својој јереси примају се тако што прво у писменом облику анатемишу све јереси, а нарочито ону из које потиче, као и изумитеља дотичне јереси, њеног поглавара и све следбенике исте. На основу овако изражене анатеме неке јереси се третирају као такве из којих се обраћеници примају светом тајном миропомазања, а друге светом тајном покајања и исповести те полагањем руку уз благослов измирења. Начини примања у Цркву на основу претходног анатемисања јереси и јеретика јесу алтернативни у односу на крштавање, а полагање руку јесте алтернативно у односу на миропомазање.

Тимотејев спис нам није доступан. И не можемо рећи шта је утицало на Цркву да установи два алтернативна обреда, крштавању.

 

РИМОКАТОЛИЦИ И МЕРИЛА

Да би се признало крштење (тачније, погружење) из јеретика, оно мора бити у неком смислу у складу са црквеним предањем. Ако погледамо 7. канон II Васељенског Сабора, видећемо да три јереси, Евномијани, Монтанисти и Савелијани, Сабор није могао удостојити признања погружења, чему треба додати и Павлијане, које Оци Арелатског Сабора, I Васељенског Сабора и Трулског Сабора, такође, нису могли удостијити признања погружења. Анализом разлога овој немогућности, долази се до мерила по којима Црква није у стању (не може) да призна погружење из појединих јеретика.

Евномијани су вршили једнократно погружење, и то је била препрека признавању погружења из Евномијана. Монтанисти су по оцеии Светога Василија Великога хулили на Светога Духа, и то је била препрека признавању погружења из Монтаниста. Савелијани су проповедали ијопаторство, тј. да је Света Тројица једна личност, наиме Отац, који се различито пројављује, и то је била препрека признавању погружења из Савелијана. Павлијани су при погружавању спомињали Оца, и Сина, и Светога Духа, али су лажно учили о Исусу Христу као о човеку, на коме је била и у коме је деловала Очева мудрост, што значи да су лажно учили о лицима Свете Тројице, и то је била препрека да се призна погружење из Павлијана.

Одавде се види да постоје две групе препрека. Прве се тичу форме обреда погружења, а друге се тичу вероисповедања.

 

А – ФОРМА ОБРЕДА ПОГРУЖЕЊА, КАКВА ЈЕ ПРЕДАТА ЦРКВИ, И КОД РИМОКАТОЛИКА

„Епископ, или презвитер, који не изврши у једној тајни три погружења, него једно погружење, које се даје у смрт Господњу, нека се свргне. Јер није рекао Господ у моју смрт крстите, него: идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.“ (50. канон Ап.)

„Који не изврши у једној тајни три погружења“… Једна а једина тајна крштења се мора изводити у три погружења (погњурења), и то:

„Епископ, или презвитер, који сходно установи Господњој, не крсти у (име) Оца и Сина и Светога Духа, него у три безначална, или у три сина, или у три утјешитеља, нека се свргне.“ (49. канон Ап.)

Дакле, свако од три погружења, ако је дато у име једне од три истинске личности Свете Тројице (прво погружење у име Оца, друго у име Сина, и треће у име Светога Духа), у целини сачињава једну целину, обреда свете тајне крштења.

Трократност погружења у једној тајни, има извор у заповести да се крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. Као што Отац и Син и Свети Дух јесу три личности у јединосушној и нераздељивој Светој Тројици, тако и човек који се крсти ради живота, који је у Тројици, мора бити три пута погружен у једној целовитој тајни.

Човек се погружава. Само изузетно, оног који је у болести, можемо крстити обливањем (12. канон Неокес. Саб.), или ако је у питању пустињско крштење, дакле немање воде. Али, ови изузетни случајеви су за објективне околности, и не могу нарушити обвезност правила у нормалним околностима, јер „…не сматрајући никако као закон Цркве оно, што ријетко бива…“ (17. канон IX Пом. Саб.). Колики је значај погружења?

„Догмате и проповиједи, које су у Цркви сачуване, једне ми имамо из написане науке, а друге смо примили тајно из повјеренога нам Апостолскога предања; нити ће ово ико хтјети порицати, који је и најмање вјешт црквеним установама. Јер ако станемо одрицати неписане обичаје, као да немају велике силе, хотимично ћемо повриједити Евангелије у главним предметима, или просто, свешћемо на голу ријеч, што је тамо приповиједано. (…) Да се три пута човјек има погружавати при крштењу, откуда је? Пак и све остало, што при крштењу бива, кад се одриче Сотоне, и ангела његових, из каквог је то Писма? Није ли то из оне необнародоване и тајне науке, коју су у скровитом и очуваном од непотребнога истраживања мучању Оци наши сачували, проникнути живом свијешћу, да треба покрити ћутањем светињу тајана? А учење о ономе, о чему непосвећени не морају ни нагађати, зар би било разложито кроз писма разглашавати?..“ (91. канон Василија Великога)

Извориште установе да се човек при крштавању „има погружавати“, дакле, императивно мора погружавати, јесте у тајно повјеренога нам Апостолскога предања, како Светитељ назива неписане, предањске обичаје. Разлог неписаности, тајности (кад је реч о свештењским речима и чињењима при светим тајнама, благосиљању и молитвама) тих установа Светитељ види у потреби да се ћутањем покрије светиња тајни, и у које световњаци (непосвећени) не требају „ни нагађати“. Ако ли ћутањем покрише Оци те тако велике светиње, колико пре се оне морају неповређеним чувати?! Шта каже Свети Василије Велики? „Ако останемо одрицати неписане обичаје, као да немају велике силе, хотимично ћемо повриједити Евангелије у главним предметима, или просто, свешћемо на голу ријеч, што је тамо приповиједано“! Сила која се крије у тим тајним установама је толика, да напуштање истих, своди Евангелије и његове установе на голу реч, тј. обезблагодаћује га, као и напуштање Апостолскога предања, тј. прејемства.

Установа да се човек при крштавању има погружавати, а не другим начином доводити у додир са благосиљаном водом за крштење (осим у изузетним ситуацијама), поседује несумњиво велику силу, која, ако се напусти, доводи до тога да се цело крштење сведе на голу реч[1]:

У потврду овога навешћемо одлуку Великога Гостујућега Сабора у Цариграду 1756. године при патријарху цариградскоме Кирилу V, а на коме су Сабору узели учешћа и патријарх александријски Матеј, и патријарх јерусалимски Партеније:

„Између многих средстава којим се ми удостојавамо спасења, прво је крштење које је Бог светим апостолима предао… Пошто се прије три године истакло питање о томе да ли се има признати крштење јеретика, који се нама обраћају, а које се крштење обавља противно и предању светих апостола и божанствених Отаца, исто и обичају и установи католичанске и апостолске Цркве, то ми, који смо по милости Божјој одгојени у православној Цркви, држећи се правила светих апостола и божанствених Отаца и признавајући једином нашу свету католичанску и апостолску Цркву и тајне њезине, између којих и божанствено крштење, те према томе сматрајући супротним свему апостолскоме предању и као производ развраћених људи оно што код јеретика бива и што се не ради онако, као што је Свети Дух заповиједио апостолима и као што то чини данас Христова Црква, – опћом пресудом одбацујемо свако јеретичко крштење, и све оне јеретике, који се нама обраћају, примамо као непосвећене и некрштене, и тијем слиједимо на првоме мјесту Господу нашем Исусу Христу, који је заповиједио својим ученицима, да крсте у име Оца и Сина и Светога Духа, затијем слиједимо Светим божанственим апостолима, који су установили да треба крштавати у три погњурења спомињући при сваком погњурењу једно име Свете Тројице, даље слиједимо светом и равноапостолном Дионисију, који каже да дотичнога, пошто се свуче са њега сва одјећа, треба крстити у бањи, у којој су освећени вода и уље, призивљући три ипостаси блаженога Божанства, и одмах помазати га боготворним миром, те га удостојити спасоносне евхаристије, најпослије тијем слиједимо другом и пето-шестом васељенском сабору, који наредише да се сматрају некрштенима сви они, који се обраћају у православље, а који нијесу били крштени у три погњурења и није било при сваком погњурењу призвано име једне Божанствене Ипостаси, него који су другим неким начином крштени били. Па држећи се ових светих и божанствених установа ми сматрамо осуде достојним и одвратним крштење јеретика, јер није сугласно и супротно је апостолској божанственој установи, и није друго, као што каже свети Амвросије и велики Атанасије, него некорисно умивање, које дотичне ничим не посвећује, нити и најмање служи да се човјек од гријеха очисти те оне који су од јеретика некрштено крштени, када се обраћају у православну вјеру, примамо као некрштене и без сваке бојазни их крстимо по апостолским и саборским правилима, на којима се чврсто оснива света Христова апостолска и католичанска црква, опћа матер свију нас. И овом опћом нашом пресудом и писменим исказом потврђујемо ову нашу одлуку, сугласну са апостолским и саборским установама, и утврђујемо је нашим потписима.“ (Ат. Синт. V 614-616.)

Оци смиреноумно и постојано сведоче да је предање по коме се крштавање обавља у Цркви апостолима заповедио Свети Дух, и да се свако јеретичко тзв. крштавање, које бива, и што се не ради онако, како је Свети Дух заповедио, одбацује. Начин, којим се крш тава, у тајну заоденута светиња, јесте Светим Духом установљен једини (изузев изузетних и објективних ситуација) начин путем кога се излива крштењска благодат, и зато је то и једино погружење јеретика које Црква може да освети. Све друго, што јеретици ураде, а што није у складу са црквеним предањем, мора бити одбачено. Даље, Свети Оци разлажу крштавање у складу са предањем Цркве, и изворе појединих делова тога предања. У томе Оци полазе од заповести да се има крстити у име Оца и Сина и Светога Духа. Затим следе светим апостолима и њиховој установи, како њима заповеди Свети Дух, да се треба крштавати у три погњурења спомињући при сваком погњурењу једно име Свете Тројице. Надаље, Оци следе равноапостолном Дионисију Великом, који каже да дотичнога, пошто се свуче са њега сва одећа, треба крстити у бањи, у којој су освећена вода и уље, призивајући три Ипостаси блаженога Божанства, и одмах помазати га боготворним миром. Закључују Оци излагање следећи 95. канон Трулскога Сабора, и то баш прожетим 7. каноном II Васељенскога Сабора, да се сматрају некрштенима, као јелини, сви они, који се обраћају у православље, а који нису били крштени у три погњурења и није било при сваком погњурењу призвано име једне Божанске Ипостаси, него који су другим неким начином „крштени“!

Надахнути Светим Духом, апостоли су својом заповешћу подржали и детаљније изнели Господњу заповест о крштавању у име Оца и Сина и Светога Духа. Тако исто и Дионисије својом установом подржава и детаљније излаже установу апостолску. А Оци Трулскога Сабора су, поменуту установу имали пред очима када су одбацили крштење из Евномијана, Монтаниста, Савелијана и Павлијана, што се види из самог текста канона у коме стоје образложења реченоме одбацивању.

Оци кажу да се треба крштавати у три погњурења. Овде реч „треба“ не значи нешто што редовно може бити изведено и другим начином, нешто што је мање важно. То се види из њиховог изношења одлуке 95. канона Трулског Сабора, где кажу да се одбацује крштење свих оних јеретика, који су другим неким (било ким) начином крштени. Реч „треба“ има, дакле, императиван смисао, али је Оци користе да би оставили могућност да се у ванредним и објективним околностима, може крштавати и обливањем уместо погружењем. Управо позивом на 95. канон Трулскога Сабора, Оци форми крштавања, тј. њеној исправности у мери потпуног слагања са црквеним предањем, дају приоритетни значај, код питања признања крштења из јеретика.

Оци одбацују крштење (погружење, ваптизма) свих оних јеретика, „који су другим неким начином крштени“. Другим у односу на светињу тајно предану кроз установу „да се три пута човјек има погружавати при крштењу“. Инсистирајући на томе да се одбацује крштење, ако су јеретици крштени, тј. погружени другим неким тј. било којим начином, Оци указују на фактично стање, на реалан начин обреда јеретичког крштења, који се мора подударати са тачним црквеним предањем, при чему безакоња, која у Цркви бивају (безразложно обливање при крштавању), немају утицаја на конвалидирање тог, другог начина јеретичког крштавања, јер би такав став конвалидирао и речена безакоња у Цркви.

„…јер католичанска Црква штити оно што је безпријекорно.“ (9. канон и Вас. Саб.)

Римокатолици не „крштавају“ погружењем, тј. погњуривањем, него обливањем, modo adspersionis. Овај начин је у општој, редовној употреби у римокатолика. Видели смо да се код признавања крштења из јеретика не признаје сама крштењска благодат, него погружење добијено од јеретика. Основано се може поставити питање, како је могуће признати крштење, заправо погружење из римокатолика, кад они уопште не погружавају. Шта то Црква треба да освети и како, када се у ономе што римокатолици називају крштењем, не налази светиња тајне, коју су Оци мудрошћу сачували, покрили ћутањем и предали нама, а која светиња, кад се напусти, чини да Јеванђеље и свете тајне постану гола реч?

Одговор налазимо у Пидалиону Грчке Цркве: „крштење Латина само се лажно тим именом зове; оно није никакво крштење (ваптизма), него само просто мијење.“ Даље, читамо: „према томе ми не кажемо да Латине прекрштавамо, него их крстимо“. И још: „Латини су некрштени (аваптистои), јер не обављају три погњурења при крштењу, као што је то од самога почетка предано православној Цркви од светих апостола“.

Никодим и Агапије, састављачи Пидалиона, преузели су у свој Номоканон речени став Отаца обзиром на утемељеност његову у одлуци Сабора при патријарху Кирилу V 1756. године. Да је нужно римокатолике крстити када се обраћају Цркви, одлучено је још 1620. године на Московском Сабору при патријарху московском Филарету, али на жалост, текстом одлуке не располажемо, и нисмо у прилици да је изнесемо.

Б – ВЕРОИСПОВЕДАЊЕ КАО УСЛОВ ЗА ПРИЗНАЊЕ КРШТЕЊА ИЗ РИМОКАТОЛИКА

„…Јер су древни установили, да се признаје оно само крштење, које у ничему не одступа од вјере…“ (1. канон Василија Великога)

Овај став Отаца био је унеколико измењен установом ,признања крштења из јеретика“. Али и у канонима који разматрају признање запажамо да је вероисповедање јеретика при „крштавању“ било значајно за признавање истога. ,,Вера је основ свега чему се надамо“, па и крштењу. Свети Оци су установили да дотични, који се крсти мора бити научен вери, па потом крштењу. То се види из одредби 46. и 47. канона Лаодикијског Сабора и 78. канона Трулског Сабора и других. Исто тако, и 7. канон II Васељенског Сабора (што је преузето 95. каноном Трулског Сабора) одређује дуже поучавање пре крштења за оне јеретике, који се обраћају из јереси којој се не признаје крштење. Али то што се изричито одређује за ове, не одређује се за оне обраћенике, који се примају у Цркву непогружењским, алтернативним начином. Ово се може схватити тако да наука коју су научили у јеретика у основи не вређа суштину вере црквене, или не уништава поимање крштења као свете тајне, или не представља директну хулу на Бога, те да и тако, погрешно научени, ипак могу анатемишући јереси, да постану чланови Цркве.

Ако се начин крштавања јеретика мора слагати са оним само начином, који је предан Цркви, то се вера јеретика мора само у неком смислу слагати са вером, коју су апостоли од Господа предали Цркви. Тај, неки смисао слагања, није толико прецизно изражен, и до њега се може доћи принципом сличности, који смо раније поменули.

Одлуком 95. канона Трулскога Сабора одбацује се крштење из Манихеја, Валентинијана и Маркионита, и из сличних јереси. Ова одредба (о сличним јересима), даје нам за право да посматрамо и шире сличности, а не уско да гледамо само на варијације тих јереси. Сасвим је извесно да „крштење“ ових јеретика није одбачено због форме, јер су они погружавали три пута у име Оца и Сина и Светога Духа, него због вере, тј. због лажних догмата. Свети Василије Велики о јереси Маркионита каже:

„…осуђују брак, одвраћају се од вина и Божије створење казују да је погано, те зато их не примамо у Цркву, док се не крсте нашим крштењем. Јер нека не кажу: ми смо крштени у (име) Оца и Сина и Светога Духа, који слично Маркиону и другим јересима, сматрају Бога да је творац зла…“ (47. канон Василија Великога)

Оваква јерес својствена је и Манихејима и Валентинијанима, и уопште свим гностичким јересима. Оно што уништава иначе исправну форму њиховог „крштења“ јесте веровање да је Бог творац зла, што јесте хула на Бога, и то директна, и уједно је и противно суштини вере Хришћанске. Ако, дакле, директна хула на Бога уништава „крштење“ гностика, зар неће и директна хула на Бога неким другим начином, на сличан начин уништити и „крштење“ других јереси, које хуле директно на Бога? Хоће. Али, морамо признати, да се на питање, која је хула довољно директна, одговара по Духу Цркве, а не по „метрима и сантиметрима“. Ипак, док се Дух Цркве не одреди путем Светога Епископскога Сабора, можемо вршити упоређења римокатоличке јереси и одлука пређашњих Сабора о мање или више сличним јересима.

Монтанистичко „крштење“ одбацује Лаодикијски Сабор (8. канон), II Васељенски (7. канон) Сабор, Трулски Сабор (95. канон), и Свети Василије Велики (1. канон, потврђен 2. каноном Трулскога Сабора). Свети Василије Велики о Монтанистима (Пепузинима, или Фригима) и њиховом крштењу овако говори у свом 1. канону:

„…Пепузини су дакле очито јеретици; јер су хулили на Духа Светога, прилажући безаконито и безазорно назив Параклита Монтану и Прискили. Зато, као такви, који боготворе људе, они су осуде достојни, као такови пак, који наносе увриједу Духу Светоме, упоређујући га са људима, подлеже за то осуди вјечној, јер хула на Духа Светога не може бити опроштена. Каквим ће се збиља начином сматрати правилним њихово крштење, кад они крсте у Оца, и Сина, и Монтана, и Прискилу?…“

Монтанисти (Пепузини) су директно хулили на Бога, најтежом хулом, хулом на Духа Светога, која се хула не може опростити (Матеј 12. 31. 32.), и то тако што су боготворили људе (Монтана) давајући име Параклита (Утешитеља) Монтану и Прискили. То се код њих одразило и на „крштавање“. Уместо да крсте у име Оца и Сина и Светога Духа, они су, подразумевајући Монтана и Прискилу за Светога Духа, уместо Светога Духа, као лица Тројичнога Бога, „крстили“ и помињали Оца и Сина и Монтана и Прискилу. Дакле, њихово хуљење на Светога Духа и, у вези с тим, извртање крштењског предања, резултирало је одбацивањем њиховог погњуравања.

Римокатолици такође хуле на Светога Духа, само много отвореније од Монтаниста.

Лажни догмат филиокве, да Свети Дух исходи и од Оца и од Сина, дакле да има два исходишна начела, Светога Духа чини мањим од Оца и Сина.

Ово даје нови смисао старом обичају Римљана да при крштавању говоре: „Ја те крштавам у име Оца и Сина и Светога Духа“. Сада римокатолици не верују да свето крштење бива од Оца, кроз Сина, Духом Светим, тј. личном, божанском силом Светога Духа, него верују да оно бива на славу Оца, по овлашћењу Сина, од тзв. свештеника. Уклањање вере да Свети Дух јесте тај који лично савршава крштавање, јесте још једна хула на Светога Духа, изражена у самом чину римокатоличког тзв. крштења, која већ сама по себи доводи у питање оправданост признавања крштења из римокатолика.

Као и Монтанисти, и римокатолици боготворе човека – римскога папу. Јер верују да је он (а не Сабор Светога Духа и епископа) непогрешиви тумач истине догмата. Тако се папа представља у римокатоличкој организацији као ризница истине, као неко ко је печат вере својим тзв. епископима, чиме се папа изједначава са Светим Духом.

* * *

Коначан суд о томе да ли се обраћеници из римокатолика могу примати у Цркву и неким од алтернативних начина (миропомазањем, или полагањем руку, на основу претходног писменог анатемисања сваке јереси, а нарочито римокатоличке), или само крштавањем, за нашу Српску Православну Цркву, у недостатку суда Васељенског значаја, требало би да донесу најсветији епископи нашега Светога Архијерејскога Сабора. Ово би они морали тим пре да учине, да би онај епископ, или презвитер, могао примати обраћенике из римокатолика без смућивања да не повређују истину, или да не потпадне под осуду 47. канона Ап. (в. 47. канон Василија Великога)

Данас, у недостатку одлуке о томе Светога Архијерејскога Сабора, обраћенике из римокатолика примамо на основу обичаја крштавањем, или миропомазањем, и оба начина сматрамо истинитим. Циљ овога рада јесте да изнесе светоотачко учење о примању јеретика, и да тиме осветлимо примање управо римокатолика, који се обраћају Цркви. Резултат рада јесу резерве према владајућем обичају да се римокатолици примају миропомазањем. Да ли су те резерве такве да могу у потпуности незаконитим прогласити миропомазање као начин примања, одлучиће Свети Архијерејски Сабор. Али, чини нам се непогрешивим да док год ове резерве стоје, обраћенике треба примати само општим начином, на основу 47. канона Ап. – крштавањем. Јер који год епископ, или презвитер, крштавањем прима обраћеника из римокатолика, без обзира на обичај, неће погрешити.

Обичај, као променљив и недовољно образложен, тј. испитан, извор права, није баш најпогодније средство за изузимање појединих јереси од одредбе 47. канона Ап. Да бисмо ово поткрепили навешћемо речи епископа Никодима (Милаша) из његових изванредних „Правила Православне Цркве с тумачењима“, I, стр. 584, Нови Сад 1895. године:

„…исто тако миропомазањем примају се и римокатолици и Јермени, ако нијесу били миропомазани у својој цркви, прије него што ће се обратити у православље; по трећем чину, то јест без крштења и без миропомазања, а само одречењем пређашњега вјеровања и исповиједањем православнога вјеровања, примају се… сви римокатолици и Јермени, који су у својој цркви били миропомазани.“

Описани обичај тешко је довести у склад с канонима. Канони и Тимотејев спис одређују начин (обред) примања обраћеника у Цркву, у зависности од саме јереси и норме конкретног јеретичког „крштења’1. Условљавање обреда примања тзв. миропомазањем је ретика, тако да оно уколико је дато у јеретичкој организацији, с једне стране је препрека црквеном миропомазању, а с друге стране јесте основ да се обраћеник прима као покајник, представља признање јеретичког миропомазања, а тиме и крштења, и придаје му се императивни карактер, по одбаченом обичају римских епископа III века.

Описани обичај данас се изобичајио у највећој мери из наше Цркве.

 

РИМОКАТОЛИЦИ КАО КУМОВИ НА СВЕТОМЕ КРШТЕЊУ ПРАВОВЕРНИХ

Многи између верног народа и свештене јерархије признају тзв. крштење римокатоличких јеретика, узимају између њих непросвећене Духом људе, оскврњене – а не крштене, за кумове при крштавању. Да би се ова појава расветлила морамо најпре подсетити на улогу коју Црква додељује куму при крштавању и доцније у животу човека.

„Болесни, који не могу за себе одговарати, нека се тада крсте, када по њиховој жељи други за њих даду свједоџбу, а под своју одговорност…“ (46. канон Карт. Саб.)

Канони не спомињу улогу кума директно. Наведени канон открива суштину кумства. Наиме, човек на крштењу добија анђела чувара, али и човека чувара, тј. кума. Тако је кумство установа од најстаријих времена, али је нарочито важна постала након свеопште праксе педобаптизма (III-IV век), после чега је крштавање одраслих постало изузетак.

Док је крштавање одраслих било преовлађујуће, они су морали изучити веру, и дати сами од себе сведочанство свог веровања. Без тога није могло бити крштења.

„Који се крсте, морају научити вјеровање, и петог дана седмице пред епископом или презвитерима га очитати.“ (46. канон Лаод. Саб.)

У ту сврху епископи су постављали заклињаче (в. 26. канон Лаод. Саб.), или организовали катихуменске школе. Болестан човек, који због природе своје болести, није у могућности да да сведочанство своје вере и жеље за крштењем, може бити крштен при крају живота (в. 2. и 4. канон Светога Тимотеја Ал.), под условом да он сам или његова родбина назначе човека“ који ће уместо болеснога дати сведочанство, тј. гаранцију да дотични жели да се крсти. Овај човек, дајући гаранцију Цркви, даје је на основу своје вере и савести, што је све запечаћено његовом одговорношћу!

„Који су у болести крштење примили и послије су оздравили, морају изучити вјеровање, да упознаду, да су се божанственога дара удостојили.“ (47. канон Лаод. Саб.)

Ако је Црква допустила због болести да се човек крсти, да се божанственога дара удостоји, без знања вере, или без очитовања своје вере, то у случају оздрављења болеснога, Црква тражи одговорност онога човека, који је дао гаранцију за тога болесника, да тај сада оздравели, остане у Цркви, изучи веру своју, и управи се у складу са божанственим тајнама и врлинама Свете Цркве. Тражећи одговорност, Црква од човека захтева да свим својим снагама настоји да оздравелог упути спасењу. Тако се он појављује у улози учитеља, и духовног водича према свом знању и могућности. А управо је то улога кума (в. Правосл. Испов. 1103).

Дакле, кум може бити само онај човек, који може да поучи дете или човека, да му буде углед у духовном животу, и настојатељ у упућивању ка добру, и човек који може да преузме одговорност пред Црквом за ту улогу.

Да ли може римокатолички јеретик да буде кум при крштавању у Цркви правоверних? Римокатолички јеретик је некрштен, дакле он стоји изван Цркве, под анатемом 1. канона II Вас. Саб., 7. канона III Вас. Саб., под анатемом Отаца X Пом. Саб. и анатемом из 1054. године.

Чињеница да је римокатолик јеретик, одлучујућа је при одговарању на питање да ли римокатолик може бити кум при светоме крштењу правоверног; одлучујућа по три тачке: да ли римокатолик може саучествовати у свршавању свете тајне крштења, да ли римокатолик може бити духовни учитељ правоверноме, и да ли Црква може прихватити гаранцију од римокатолика.

 

РИМОКАТОЛИК, ЈЕРЕТИК, И САУЧЕСТВОВАЊЕ У СВРШАВАЊУ СВЕТЕ ТАЈНЕ КРШТЕЊА

Кум се при крштавању деце или одраслих појављује у активној молитвеној улози. Он предузима посебне радње пред Црквом. Његово име се назначује. Он се моли са Црквом. Да ли римокатолик, будући да је јеретик, може бити, и у којој мери, и под којим условима, у молитвеној заједници са Црквом?

„С јеретицима, или расколницима, не треба се заједно молити.“ (33. канон Лаод. Саб.)

Канон наглашава да не треба имати молитвену заједницу са јеретицима, не спомињући о мери те заједнице, или о условима. Речју „не треба“ као да оставља могућност неке заједнице, под неким условом. Али, док ти услови нису испуњени, реч „не треба“ значи императивно – не треба, иначе би сам канон био обесмишљен.

„Клирик, или световњак, који пође у синагогу Јудеја или јеретика да се моли, нека буде и свргнут и одлучен.“ (64. канон Ап.)

Молитвена заједница јесте оно што клирика или световњака излаже овако тешкој казни када пође у збориште јеретичко, ради „молитве“ која тамо бива. Канон је јасан. Не спомиње меру молитвене заједнице, нити условљава казну за дело, које осуђује.

„Питање: Да ли може један клирик да се моли у присуству аријана, или других јеретика, или му то ништа не шкоди, кад се он моли, или чини принос?

Одговор: На божанственоме приносу ђакон прије времена цјеливања казује: „Који сте ван опћења, одлазите!“; не морају, дакле, присуствовати, осим ако обећају да ће се покајати, и да ће оставити јерес.“ (9, канон Тимотеја Ал.)

Док 64. канон Ап., видели смо како, расправља присуство правовернога „молитви“ јеретика, овај (9) канон расправља присуство јеретика молитви, или приносу Цркве. Будући да канон одвојено зарезом помиње молитву, и принос, то значи да се његова одредба односи не само на принос, него на сваку уопште црквену молитву, и на сваку свету тајну. Јеретиково присуство је условљено његовим обећањем да ће се покајати, и да ће оставити јерес (што је први корак у његовом напуштању јереси). Без тога обећања никакав јеретик не сме присуствовати молитви, или тајни Цркве, не сме присуствовати, а камо ли учествовати у молитви, или у свршавању светих тајни.

Клирик који безразложно допусти присуство јеретика, омогућава молитвену заједницу јеретика са Црквом, што 64. канон Ап. изричито и строго осуђује. Ту је одговор на питање из канона, да ли присуство јеретика клирику штети. Оно му штети и у погледу светиње молитве, или тајне. Ђаконов возглас то потврђује. Молитвена заједница[2], тј. мешање онога што се не да мешати, светиња са скврном, јесте јасно кушање Светога Духа. Зато и каже: „Који сте ван општења, одлазите!“

„Ни с каквим јеретиком, не мора се брак склапати… него напротив, треба њих узимати, ако обећају да ће Христијани постати.“ (31. канон Лаодик. Саб.)

Света тајна брака је уништена, ако је неко од младенаца безпокајни јеретик.

Дакле, 33. канон Лаод. Саб. има императивни значај, као и 64. канон Ап. Само је допуштено јеретику појединцу, који да покајничко обећање да само присуствује, и у тој мери само да има заједницу са Црквом, у молитви, и светој тајни (9. канон Тим. Ал.).

Црква не дозвољава да јеретик предузима молитвене радње, или да се моли са Црквом!

Уколико јеретик обећа да ће се покајати и оставити јерес, може му се допустити да присуствује молитви, и тајнама Цркве. Његово физичко присуство јесте најнижи облик његовог молитвеног заједничарења са Црквом, које Црква допушта због самог обећања, а ради обраћања тога човека. Активан молитвени положај јеретика који је дао обећање Црква допушта у само једном случају, у светој тајни брака, када се склапа мешовити брак. При другим светим тајнама, ово је експлицитно забрањено литургијским возгласом: „Који сте ван општења, изиђите“.

Дакле, римокатолик не сме ни присуствовати светоме крштењу. Ако обећа да ће се покајати и оставити јерес може присуствовати светоме крштењу. Али да предузима молитвене радње, и да му се као куму назначује име пред Црквом, и да се заједно са Црквом моли – НЕ МОЖЕ.

 

ЈЕРЕТИК, РИМОКАТОЛИК, КАО ДУХОВНИ УЧИТЕЉ ПРАВОВЕРНОМЕ

„Који нијесу од епископа произведени, не морају заклињати ни у црквама, ни у кућама.“ (26. канон Лаод. Саб.)

„За ђаконису нека се не поставља никаква женскиња прије него што јој је четрдесет година, и то послије марљивога испитања.“ (15. канон IV Вас. Саб.)

Док је крштавање одраслих било преовлађујуће, епископ као првоучитељ у својој епископији, постављао је заклињаче и ђаконисе, чија се служба између осталог састојала у учењу људи (заклињач) и женскиња (ђакониса) науци вере како би се могли крстити. Без овога постављања нико није смео да подучава оне који се спремају за крштење. Тек постављењем на основу испитања, заклињач или ђакониса су добијали власт да уче. Њихово учење је тада било као од епископа, дакле, проверено правоверно. Забрана да неко, ко нема овога постављења (и јасно, ко није био епископ или свештеник), не може поучавати ни у кућама оне који се спремају за крштење, сведочи о томе колика је важност придавана чистоти вере онога који поучава.

Када је преовладао педобаптизам, улога заклињача и ђаконисе у поучавању је прешла на кума. Стога је кум човек који има чисту веру, чијој се науци сам већ научио. Епископ, или презвитер, би о овоме морали водити рачуна, кад назначују кума јер је то назначење израз поверења Цркве у чистоту вере кума, и сагласно томе он и добија власт да учи крштено дете или човека. У овоме се открива унутрашња, смисаона веза између постављања некадашњих заклињача или ђакониса, и назначења кума.

Да ли Црква може имати поверења у веру јеретика, римокатолика – да ли епископ може (или презвитер), да назначи јеретика, римокатолика за кума, и тиме и за учитеља правовернога? Учитељ се поставља тек по марљивом испитању. Ако испит покаже колебљивост у вери, такав се не поставља (в. 2. канон VII Вас. Саб.). Јеретик, римокатолик, без обзира на евентуално обећање, нема могућност да пружи осведочење истините вере. Јер, верује у лаж јереси, или, у случају да обећа да ће се покајати и оставити јерес, потребује и сам да буде поучаван.

Дакле, римокатолик, јеретик, НЕ МОЖЕ бити духовни учитељ правоверноме!

 

РИМОКАТОЛИК, ЈЕРЕТИК, КАО ДАВАЛАЦ ГАРАНЦИЈЕ ЗА ОСТАЈАЊЕ У ЦРКВИ КРШТЕНОГА ПРАВОВЕРНОГА

Тешко је претпоставити да ће неки римокатолик моћи одржати гаранцију да ће крштени правоверни остати у Цркви, када је сам изван ње. Суштина сваке јереси јесте у одвајању од Цркве. Да би проблем гаранција у Цркви био јасан, Црква је одредила круг људи који могу дати, и од којих се може примити гаранција.

„…Ако је пак пријеступ црквени, за који се епископ окривљује, тада треба испитати особу тужиоца, и то прије свега има бити забрањено јеретицима, да поднесе тужбе, на православне епископе у стварима црквенима. Јеретицима ми сматрамо колико оне, који су одавна из цркве искључени били, толико и оне, који су били послије од нас анатемизирани; осим тих и оне, који се причињају да праву вјеру исповиједају, а међу тијем у раскол пријеђоше и завјере склапају противу наших канонички постављених епископа. Осим тога, ако су који због каквих тужаба прије црквом отуђену били и искључени, или одлучени, било да су они из клира, или да су из реда свјетовњака, ни таковима не треба допуштати, да подносе тужбе на епископа, док најприје не буду слободни од свога пријеступа. Исто тако ни од оних, који се сами налазе под неком оптужбом, не треба примати тужбе на епископа или на друге клирике све дотле док не докажу да су сами они слободни од пријеступа, у којима су окривљени били. Али ако неки, који нијесу ни јеретици, нити су одлучени били, нити осуђени, нити су за какве пријеступе оптужени били, очитују, да имају такве тужбе противу епископа у црквеним пословима, Свети Сабор наређује, да такови имају најприје пред епархијалне епископе представити тужбу и пред њима доказати пријеступе, у којима окривљују епископа… него, они неће прије моћи тужбу своју поднијети док писмено не изјаве да ће подлећи једнакој казни, ако им се, после односне расправе, докаже да су они оклеветали оптуженога епископа…“ (6. канон II Вас. Саб.)

Услов да би неко подигао тужбу против епископа у црквеним стварима јесте тај, да дотични може да веродостојно изјави да ће он подлећи једнакој казни, ако се тужбом не би успео и тиме се показао као клеветник. Овом изјавом он гарантује да је и поред све провере своје особе, веродостојан тужилац.

У том смислу Црква захтева, зарад веродостојности тужиоца, да се изврши претходна, боље рећи, општа, провера особе, а по томе и да сам тај човек, ако прође општу проверу, да гаранцију у виду поменуте изјаве, да је веродостојан тужилац. Из овога се види да онај човек, који није веродостојан према критеријумима опште провере, није веродостојан, не само да подигне тужбу, него ни да да гаранцију, тј. да да поменуту изјаву о својој одговорности за предузету радњу.

На првом месту лица, од којих се не прима гаранција, канон помиње управо јеретике. Како се може веровати онима, који су изневерили саму веру? И још, какву одговорност може Црква тражити по основу гаранције од јеретика, који су изван ње, изван њене јурисдикције? Зар се гаранција од јеретика, будући „ненаплатива“ не претвара у „меницу без покрића“.

Црква, дакле, не може примити „свједоџбу“ (в. 45. канон Карт. Саб.) кумства јеретика, „под њихову одговорност“.

Али од гаранција које су праћене одговорношћу, треба разликовати обећање да ће се јеретик покајати и оставити јерес. Обећање не прати директна одговорност, и Црква их прима благонаклоно, по вери да се дотични јеретик хоће и може обратити. Ако се испостави да је обећање било лажно, Црква, као јеретику ускраћује оно што му је због обећања дала. Да присуствује молитви и тајни Цркве, или, ако је био у питању мешовити брак, брак се поништава.

Како јеретик не може да гарантује, нити Црква може примити његову гаранцију, да ће свакако настојати да крштени остане у цркви, да ће га учити вери истинитој, то он НЕ МОЖЕ ни бити кум при крштењу правоверних.

 

————————————————-

[1] Крштење, које код нас понеки свештеник изведе безразложно обливањем, или шкропљењем, захваљујући свом крштењу и неповређеној вери, може се сматрати световњачким крштењем, и захтева употпуњавање, али свештеник за повреду Господње установе и презрење свог свештеничког посвећења, јер крсти као лаик, достојан је свргнућа (в. 50. кан. Ап.). Јеретици као некрштени и немиропомазани не могу давати световњачко крштење.

[2] Подразумева се молитвена заједница јеретика са Црквом.

Епархија рашко – призренска у егзилу

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here