Славко Перошевић: Мојковац – крвави Божић 1916.

0
335

– писмо престолонаследника Александра , сердару Вукотићу –

О Сердаре , Јанко Вукотићу
Црни дани над Србијом свићу
Земљу моју наткрила је тама
Сунце више не сија над нама
Но пред страшном , поклекли смо силом
Па ти пишем као брату милом
Јер с животом растављам се голим
Па ког друго за помоћ да молим
Главу од нас и бог је обрно
Србија је завјена у црно
Ја нијесам сердаре без мука
С кућног прага армију повука
На дунавском кеју и Авали
Многи Срби херојски су пали
И остали у ровове плитке
У вихору страховите битке
Од тада се уз велике јаде
Испред моћне германске армаде
Што ка неман безумна кидише
Кроз јесење олује и кише
Низ Мораву повлачимо мутну
Проклињући судбину окрутну
Јер с источних граница и међа
Бугари нам ударише с леђа
А из Босне са лијевог бока
Дрина вода , ђе тече дубока
Уз топовски тутањ и одјеке
Про дубоке и брзе ријеке
Аустријски газе батаљони
Сила страшна , с три ме стране гони
Те пред њоме с мукама најтежим
Ја с бојишта крвавога бјежим
И са зрном наде у дну душе
Тражим излаз из мрака и тмуше
И крећем се ка Јадрану сињем
Па те зато молим и преклињем
И полажем у те задњу наду
Да крваву германску армаду.
Зауставиш неколико дана
Док не прођем с војском пут Јадрана
Моћна хорда , што из Босне гази
Ако тебе сломи и порази
Њихови ће пукови и чете
Ка Косову пољу да полете
И ту да се на равном Космету
С проклетијем Бугарима срету
А до тога , Јанко ако дође
Од нас сто смо останули ође
Неће остат ни трага ни јава
Сабља ће нас посјећи крвава
Сто хиљада нашијех регрута
Германска ће неман да прогута
Ја знам мала снага да је у те
Јер кроз битке и мегдане љуте
Око Дрине , Гласинца и Млађа
Ђе слобода из крви се рађа
И смрт страшна ђе коси хероје
Гробове сте посијали своје
Ал знам исто тако , горски вуче
Мушко срце у тебе да туче
И од голог живота јуначе
Част и образ више да ти значе
Па што прије можеш брате мили
Поручи ми дал би страшној сили
На крилима смрти која лети
Про високих гора и врлети
Мого како рад нас одољети
Дал у ове судњег дана сате
СРПСТВО МОЖЕ РАЧУНАТИ НА ТЕ
Нама Јанко у тефтеру пише
Домовине да немамо више
Да смо земљу и државу своју
Изгубили у љутоме боју
И проклињућ судбину свирепу
Сваки од нас носи у свом џепу
Грумен земље , мекане и црне
Из туђине докле се не врне
И док ова не мине несрећа
На Србију мајку да га сјећа
Па ти сада , бирај ил ријеши
Ил над нама душу огријеши
Или силу што кроз Санџак лети
На бојишту крвавоме срети
ЖИВОТ СПАСИ , ИЛИ СЕ ПОСВЕТИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here