Ана Бјелица са Србијом првак Европе, док рођени брат игра за Црну Гору јер није могао за Србију

0
428

ТОКОМ основне школе, док је Милко Бјелица играо баскет са друговима у крају, задатак осам година млађе сестре Ане било је додавање лопте. Данас позната одбојкашица Србије може да се похвали да има више трофеја него старији брат. Ипак, све титуле се у породици броје као заједничке. Бјелице су у 2017. допуниле витрину Анином европском златном медаљом у националном дресу и триплом-круном, коју је Милко освојио са кошаркашима Црвене звезде. Најстарија сестра Милка је завршила кошаркашку каријеру, а два млађа члана тренутно бране омиљене црвено-беле боје…

– Осећај који сам доживела када сам изашла на чувени „балкон“, не може да се замени ни са чим – лако је Ана изабрала тренутак године.

– То је нешто што сања сваки спортиста, па тако и ја, као и моји брат и сестра. Били су поносни на мене.

Ана је направила успех са репрезентацијом, Милко је имао блиставу клупску сезону.

– После много сезона у Звезди, освојио сам прву титулу – задовољан је Милко.

– Памтићу 2017. због три трофеја, али и због свих добрих партија екипе и у овој и претходној сезони.

Занимљива ситуација у породици је то што старије дете игра за Црну Гору, млађе за Србију.

– Моја каријера није била на врхунцу када сам добио први и једини позив да играм за неки национални тим – објашњава кошаркаш.

– Нисам био актуелан, био сам у сенци и дрес Србије је био далеко. Као професионалац сам желео да имам наступе и за репрезентацију и ова моја одлука је била ствар искључиво спортске амбиције. Немамо никакве баријере, јер се Ана бави спортом у коме све то другачије фукнционише.

Још једна подела се догодила када су бирали шта ће да тренирају.

КОШАРКАШ

ЈЕДНО је сигурно, да Милко није изабрао да буде кошаркаш, био би успешан послован човек.

– Завршио бих добар факултет и мислим, шта год изабрао, да бих био добар у томе. Познајући себе, не бих био забушант, радио бих у некој канцеларији и био дебео – нашалио се Милко.

– И ја сам као њих двоје почела да тренирам кошарку у основној школи – открива Ана.

– То је спорт који волим да пратим и који је много више пропраћен. Ипак, убрзо сам са другарицом кренула на одбојку у Обилићу, свидела ми се и остала сам у њој.

Милко мисли да је сестра направила прави избор:

– Увек сам замишљао одбојку као прави спорт за жене, где нема контакта. Али она је веома талентована и за кошарку, била би успешна и да је то изабрала.

Само речи хвале стижу и са друге стране:

– Никад нисам објективна кад га гледам, увек ми је најбољи. И кад направи грешку, није његова – смеје се Ана.

– Ове сезоне сам испратила велики број утакмица, уживам увек и навијам да победе, не анализирам толико игру. Нервирам се и имам велику трему.

Није ни чудо што од сестре допире највећа подршка са трибина.

НЕ БИХ ИШЛА ИЗ БРАЗИЛА

ПРЕТХОДНЕ сезоне Ана је играла за бразилски Волеј Нестле Осаско.

– Предивно је било, сјајно сам се снашла, лепо су ме прихватили у клубу. Тамо је топло, сви су позитивни, нисам имала ниједну замерку. Није ми се враћало, али завршила се сезона, па сам морала – уз осмех додаје Ана.

– Чувао сам је одмалена – присећа се Милко.

– Више времена смо проводили нас двоје заједно, јер је Милка која је најстарија, рано отишла у иностранство. Водио сам је и у вртић, али и кад идем напоље с друговима.

– Била сам прилепак класични – убацује се Ана.

– Некад ми је било досадно, али нисам имао избора – слатко се насмејао Милко.

– То јест мене није толико смарало, колико моје друштво. Кад се појавим с њом, они прокоментаришу: „Па зашто опет“. А ја слегнем раменима: „Па морам.“

А она је као и свака млађа сестра уживала:

– Увек сам ишла с њима, седела, ћутала и гледала шта раде.

Најмлађе дете у породици мора да има неке повластице.

Прочитајте још Бјелица: Звезда показала да је најбоља у региону

– У најгорем случају по њу, све се делило равноправно.

ЗВЕЗДА НЕ ОДУСТАЈЕ ОД ФАЈНАЛ-ФОРА

ФАЈНАЛ-ФОР Евролиге 2018. у Београду је огроман мотив за све српске кошаркаше.
– Нереално је да то очекујемо, екипа је нова, као и стручни штаб. У овом тренутку би то било превише. Али нећемо одустати од тог сна докле год буде постојала шанса. Далеко је, има још 15 утакмица да се игра – истакао је кошаркаш Звезде.

Ана се није бунила.

– Према мени су се увек сви у породици понашали предивно, никад нисам имала проблема. Милко није строг брат.

Кад премотају филм на сцене из детињства, појави се слика познатог терена.

– Било је то у дворишту на Звездари, сада више и не постоји. Користили смо га као деца, док нисмо отишли свако на своју страну. Играли смо баскет, онако аматерски, рекреативно. Најчешће са друштвом из основне и из краја. Стално смо били ту.

Млађи члан је имао специјалну улогу.

– Мени је било занимљиво јер сам гледала и додавала лопте, углавном је долазило његово друштво.

– Па ипак је велика разлика осам година – правда се Милко.

А онда су се вратили на већ поменуто заједничко „дружење“.

– Најгоре ми је било кад идемо с мојим друговима, а онда се она умори и каже: „Носи ме“ – насмејали су се углас брат и сестра, због „буђења“ успомена из најбезбрижнијег доба.

Вечерње новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here