Мартин Лутер, Владика Николај и Вучићев поглед на свијет

0
286

Пише: Владимир Димитријевић

Александар Вучић, жрец окрутне религије капитализма, води Србију у пропаст, на крвави олтар златног телета, не штедећи не само ближње, него ни своју сопствену душу. Зато га треба жалити и молити се Богу за његово покајање, али борећи се против зала које доноси његов тип владавине – кловнократија у служби лажног бога Мамона

ШТА ПРЕФЕРИРА ВУЧИЋ?

Недавно је Вучић, у једном велеумном чланку, узгред поменуо да је он више на страни Лутера него на страни Владике Николаја. То мишљење је, по свему судећи, формирао на основу Веберове књиге о протестантској етици и духу капитализма, мада је Калвин, много више него Лутер, онај на чијем ставу би Вучић могао да утемељи свој ЕУ поглед на свет. По калвинистима, Богу су, наводно, милији они који имају више пара, јер је то доказ њихове изабраности. То сматра и Велики Газда Србије, који своју земљу даје на растрзање страним компанијама, продајући им и наше људе и наше ресурсе по багателним ценама. Наравно, Вучић ка свом мишљењу иде таблоидним пречицама, што је већ више пута и доказао – између осталог, својим убогим схватањем византијске традиције у односу на Запад коме се клања.[1] Зато се и позвао на Лутера не читајући га озбиљно.

Уосталом, њега истина, поготово религиозно-морална истина, ни не занима. Вучићева „метафизика“ је, само и једино, дивљачки неолиберални капитализам, сав у сраму нечовечности. Као што је показао још Валтер Бенјамин, капитализам је окрутна религија, која тражи људске жртве.[2]Због тога треба да видимо шта су Лутер и Владика Николај, као хришћански верници (без обзира што је Николај критиковао догматска застрањења лутеранства) мислили о капитализму.

ЛУТЕР ПРОТИВ РАНОГ КАПИТАЛИЗМА

Иако је устао против папизма, и упао у sola fide религиозни индивидуализам, Лутер је ипак био човек средњовековног погледа на свет – а европски Средњи век, и на Истоку и на Западу, увек је сведочио против богаћења као идеала људског постојања. Бог и душа су оно најважније – новац их не може купити, нити може одлучити о есхатолошкој судбини човека.

Зато Лутер није био „фан“ новог, капиталистичког начина стицања. Напротив! Ево шта је он говорио против трговачких друштава раног капитализма: „Ако друштва треба да остану, онда правда и поштење морају пропасти. Ако правда и поштење треба да остану, онда друштва морају пропасти.“[3] По Кристофу Флајшману, аутору књиге „Капитализам као религија“, Лутер је извео „фронтални напад на велика трговачка друштва, позив на разбијање великих породичних предузећа немачког трговачког капитализма“.[4]

Око 1520. године, у великом царству германске народности умни      људи су масовно били против капиталистичког богаћења. Лутер каже: „Како је уопште могуће да се по Божјој вољи и по правди дешава да неки човек постане богат за тако кратко време да може да покупује краљеве и цареве?“[5] Лутер је критиковао и избор цара Карла Петог за кога су тврдили да су га подмитили велики трговци куће Фугери. Оснивач протестантизма је дизао свој глас против моћних трговаца који су „довели дотле да цео свет мора да тргује са ризиком и губицима, да ове године заради, а догодине изгуби, док они увек и вечито зарађују, а своје губитке надокнађују увећањем профита, (па) није чудо што ће они сва добра овог света приграбити себи.“[6]

По Лутеру, срамота је да краљеви и кнежеви не уводе строге законе који онемогућавају нагло и неправедно богаћење, него и сами учествују у том безакоњу: „И док вешају лопове који су украли један гулден или пола гулдена, послују са онима који пљачкају цео свет и краду више него сви остали, тако да остаје тачна изрека: Велики лопови вешају мале лопове“.[7]

Године 1524. Лутер диже глас против трговачких монопола, који људима одузимају чак и природно, паганско право, а о хришћанским правима и слободама да и не говоримо.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ПРОТИВ КАПИТАЛИЗМА

Владика Николај је сматрао да хришћански идеал праведног друштва свакако јесте прва хришћанска заједница у Јерусалиму, где су људи имали једно срце и једну душу, и где им је имовина била заједничка. Срби су, са своје стране, имали нешто друго: тзв. „средњи систем”, који их је спасавао од економских и аграрних ратова, разорних по Европу. Средњи систем се састојао од употребе личне и колективне имовине (фамилијарне, сеоске, општинске и државне утрине и шуме, на пример.) Као помоћ сиромашнима постојала је кошевска храна, која је скупљана у јесен од имућнијих сељака, да би се у пролеће прехрањивала сиротиња.

У градовима су постојали еснафи, који су од своје заједничке имовине помагали болесне или имовно посрнуле чланове, као и њихову децу, коју би одшколовали до стицања мајсторског права и помагали им да отворе радњу. Имућни чланови еснафа су највећи део своје имовине остављали еснафској каси ради помоћи сиротињи. Владика Николај каже: „Овакав економски строј код Срба био је прожет скроз духом хришћанске човечности и узајамне људске одговорности, по савести а не по спољашњој сили и притиску. И при таквом строју сваки се човек осећао слободним човеком а не робом. Јер је постојала индивидуална и колективна својина. Онај ко је изгубио сву личну својину, било због неког свог порока, или невештине, ипак је имао ослонца у колективној својини. Није отсецан од људског друштва, нити се осећао беспомоћан и излишан. Помогнут колективном имовином, он је увек живео надом, да ће моћи доћи и до личне имовине. За картеле богаташа није се знало, нити за глад сиромаха. Морам ти рећи, да је Србин увек презирао човека који нема ништа, мада га је помагао и хранио. Презирао је онога, који није имао ништа, а мрзео је онога ко има сувише. То је српска црта карактера одвајкада.“[8]

Тај задружни дух „средњег система”, по Николају, разорили су србски интелектуалци школовани у иностранству „по народима екстремних економских теорија и пракси”. Због своје себичности и плитких партијских интереса, они су уништили начела задружног хришћанског солидаризма и колективне својине, који су Србе заштитили од робовања човека човеку („картелске плутократије”, то јест, данашњим речником речено, власти мултинационалних компанија) и робовања човека држави (насилни колективизам).

Николај вели: „О ти картели богаташки! Картели за стицање, и неограниченост стицања личне имовине! Замисли, кад би се они обрнули у картеле за помоћ народу, за давање место узимања, за установљење заједничке имовине, за обнављање Средњег система. Учинили би добро не само своме народу него и себи и народу. Њихов безрадосни живот испунио би се радошћу од давања, од помагања и стварања. Њихова деца не би се развратила још у цвету младости од прекомерног богатства и пропала морално и здравствено, осрамотивши име својих трудољубивих родитеља.“[9]

У нацрту за обнову србске државе Николај Велимировић је рекао да њено гесло мора бити: „Човек изнад свега, а Бог изнад човека”.

Авај, Александар Вучић то не може да разуме. Он, жрец окрутне религије капитализма, води Србију у пропаст, на крвави олтар златног телета, не штедећи не само ближње, него ни своју сопствену душу. Зато га треба жалити и молити се Богу за његово покајање, али борећи се против зала које доноси његов тип владавине – кловнократија у служби лажног бога Мамона.

——————————————–

[1] http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/vuchi-i-rupa-na-beogradskom-pravnom-fakultetu/

[2] http://www.dkv.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=775&Itemid=38

[3] Кристоф Флајшман, Капитализам као религија/Профит за сва времена, Бранко Кукић – Градац К, Чачак – Београд, 2017. Стр. 81.

[4] Исто, стр. 81.

[5] Исто, стр. 81.

[6] Исто, стр. 82.

[7] Исто, стр. 82.

[8] http://bskm.rs/2015/03/sveti-vladika-nikolaj-o-srednjem-sistemu-kod-srba/

[9] Исто.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here