Митрополит оропоски и филијски Кипријан: О Баламандској унији

0
120

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1997, БРОЈ 3 (19), СТРАНЕ 17-29

ПРАВОСЛАВНИ ЕКУМЕНИСТИ ЗВАНИЧНО ПРИЗНАЈУ ПАПИЗАМ КАО „СЕСТРУ ЦРКВУ“

 

У јуну (17-24) 1993. г. одржана је Седма пленарна седница Међународне Мешовите Комисије за богословски дијалог православних и паписта у Баламанду, у близини Триполија (на северу Либана), у православној болословској школи Св. Јована Дамаскина при свештеном патријарашком манастиру Баламандске Мајке Божје (12. век).

На седници су учествовала 24 делегата – паписта и 13 православних, који су представљали само 9 од 15 Православних Цркава: Цариград, Александрију, Антиохију, Москву, Румунију, Кипар, Пољску, Албанију и Финску. Одсутни су били: Јерусалим, Србија, Бугарска, Грузија, Грчка и Чехословачка. Копредседавајући су били архиепископ Аустралије Стилијан (Цариградска Патријаршија) и кардинал Едуард Касиди; секретари – православни екумениста, митрополит Италије Спиридон (Цариградска Патријаршија) и паписта о. Јосиф Мај.

Мешовита Комисија се бавила богословским и практичним питањима која су искрсла услед деловања унијатских заједница које су у последње време оживеле у централној и источној Европи. Тим поводом је прерађен текст који је био припремљен од стране Мешовите Комисије (у ужем саставу) још у јуну 1991. год. у Аричију, под насловом „Унија – застарели метод уједињења и савремена трагања за пуним општењем“. Подлога за овај текст била је припремљена још у Бечу (јануар 1990), и у Фрајзингу, Минхен (јун 1990).

Званични текст Баламанда има 35 чланова и садржи:

– Увод (чл. 1-5);

– Еклисиолошки принципи (чл. 6-18);

– Практична правила (чл. 19-35).

На седници су била остварена два циља: потпуно одбацивање Православног Светоотачког учења о Цркви и прихватање папског схватања унијатских такозваних „цркава“ (премда је Унија била одбачeна као застарели облик и метод уједињења). Но то (одбацивање Уније – прим. прев.) није ожалостило Рим, пошто је у Баламанду постигнуто много више – остварење давнашњег сна:

1) пуно еклисиолошко признање латинства као „Сестринске Цркве“ од стране православних;

2) признање, од стране православних, права на постојање унијатских заједница;

3) остаје на снази, тачније проширује се Указ „О Источним Црквама“ Другог Ватиканског Концила (1964. г.).

 

АНТИПРАВОСЛАВНЕ ОДЛУКЕ У БАЛАМАНДУ

 

У тексту који је прихваћен на пленарном заседану Међународне Мешовите Комисије за богословски дијалог православних и паписта у Баламанду, усвојени су следећи, потпуно антиправославни ставови:

I. „Католици и Православни…поново откривају једни друге у својству Сестринских Цркава (чл. 12) и „признају једни друге као Сестринске Цркве (чл. 14)“.

Екуменисти – православни и паписти – практично значење богословља „Сестринских Цркава“ третирају не просто као дипломатску углађеност, него као темељни екуменистички еклисиолошки појам.

Навешћемо, по хронолошком реду, неке екуменистичке изјаве, чији је смисао очигледан.

26. 10. 1967.  Патријарх Атинагора Папи Павлу VI у Базилици св. Петра у Риму: „Са таквим снажним осећањем дајем Ти целив љубави и мира Господа Исуса и приносим Ти наше дубоко поштовање, не просто и не само као Архијереју најстаријег Рима, носиоцу апостолске благодати и прејемнику плејаде светих и мудрих мужева, по части и по чину првоме по рангу међу престолима Хришћанских Цркава, који обухватају Васељену…“

7. 12. 1975.  Патријарх Димитрије Папи Павлу VI поводом десетогодишњице скидања анатема: „Павлу, Најблаженијем и Најсветијем Папи најстаријег Рима, да се радује у Господу… У Цариграду Света Црква Христова целива Епископа Римског и у Риму – Свету Цркву, у благопријатном Господу миомирисном тамјану Пентархије (пет патријаршија) Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, у којој Епископ Римски првенствује по љубави и части, и сагласно томе указана је свака част Вашој Светости… Налазећи се у братском, назидатељном општењу са Вашом Светошћу, првим по чину и по части у целом Телу Господњем, целивамо Вас светим целивом…“

06. 1990.  O. Димитрије Салахас, члан папске делегације: „И две Цркве које воде дијалог саме спознају истоветност своје црквености и сакраменталног (светотајинског) устројства. И Католичка и Православна Црква непоколебиво верују и дубоко осећају да оне обе продужавају постојање нераздељене Цркве, зато што у њима двема бивствује Једна, Света, Саборна и Апостолска“.

06. 1990.  Халкидонски митрополит Вартоломеј (сада Цариградски Патријарх) Папи Јовану Павлу II на Петровдан у Риму: „Данас је општеприхваћено мишљења да ће се решење за будућност наћи на други начин, у форми „Сестринских Цркава“ у оквирима евхаристијске еклисиологије“.

5. 06. 1991. г. Папа Јован Павле II у Белостоку, Пољска: „То су Сестринске Цркве, не просто у смислу углађеног изражавања, него у смислу темељног екуменистичког еклисиолошког принципа, на којем треба да буду засновани међусобни односи свих Цркава“.

06. 1991.  Исти Митрополит Халкидонски Вартоломеј истом Папи на Петровдан у Риму рекао да су у атмосфери историјских промена у последње две године „створени… повољни услови за сарадњу, заједничко сведочење и дубље јединство наших Сестринских Цркава…. Најсветији, у време престоног празника Цркве коју Ви тако славно возглављујете, у овом историјском граду, делегација Васељенске Патријаршије радује се заједно са Вашом Светошћу и са свима налазећим се у Риму вољеним Богом призваним светима и говори са Павлом: Благодат вам и мир од Бога Оца нашег и Господа Исуса Христа (Рим. 1, 7)“.

12. 1992.  Дамаскин, Митрополит Швајцарске (Цариградска Патријаршија), одговорни секретар за припрему Светог и Великог Сабора Православне Цркве: „Оно што недостаје (у односима између римокатолика и православних) јесте заједнички начин мишљења, тј. такав који би омогућио да се проблеми превазиђу. То значи да, пошто нико у дијалогу љубави и у званичном богословском дијалогу више не скрива истину да смо ми Сестринске Цркве (да ми желимо да узајамно признамо једни другима својство Цркве у пуном значењу речи „Црква“, пошто смо узајамно скинули анатеме), требало би остварити богословске и еклисиолошке последице ових уверења од светског значаја. Па ипак, испоставља се да нам то не полази за руком“.

07.1993.  О. Димитрије Салахас, папски представник у Баламанду: „У ствари, појам „Сестринске Цркве“ означава признавање црквеног и сакраменталног устројства у том смислу да у свакој од Цркава постоји благодат и спасење“.

Богословље „Сестринских Цркава“, богословље „двају плућних крила“ и „двојног предања“ (источног и римско-латинског) је основа на којој се паписти супротстављају укидању Уније.

12. 1991. Папа па eкуменистичком богослужењу у Бaзилици св. Петра: „Католицизам и Православље у ствари чине два плућна крила хришћанског наслеђа у уједињеној Европи“.

  • Кардинал Ахилеј Силвестрини, предстојатељ Светог Синода источно-католичких (тј. унијатских) цркава: „Црква Христова дише својим двама плућним крилима, источним и западним“.

Децембар 1991. Исти кардинал Ахилеј Силвестрини иступио је на синоду у Риму са предавањем на тему: „Наслеђе источних цркава суштински елемент у пуноти хришћанског наслеђа“. У овом предавању он је изложио разлоге због којих је „неопходно да постоје цркве источног предања (тј. унијатске цркве) у Католичкој Цркви“.

Фебруар 1993.  Патријарх Вартоломеј је изјавио да Православље и папизам ,,чине два плућна крила Тела Христовог“.

Лако је схватити колико је дубока вероисповедна корозија коју су допустили православни екуменисти, ако се има у виду да су они све до скоро тврдили нешто сасвим супротно одлукама „Баламандске Уније“. Копредседник VII пленарне седнице Мешовите Комисије у Либану, архиепископ Аустралије Стилијан изјављивао је 1985-87. г. следеће:

  • Рим се „дрзнуо да у основи изопачи заједничку веру“;
  • „Папа у Цркви… није први међу једнакима и чак ни једнак међу једнакима… пошто се данас налази у расколу и јереси“;
  • „Папизам је у разним временима уводио нечувене нечасне ствари у римокатолички свет“;
  • Нама је немогуће „да сматрамо Римокатоличку цркву равноправном било којој аутокефалној или помесној Православној Цркви, или местом где бисмо могли стећи дарове Светог Духа и спасење“.

II.  И једна а друга страна изјављују да се све што је Христос поверио Својој Цркви – исповедање апостолске вере, учешће у једним те истим св. Тајнама, особито у једном свештенству, које савршава једну жртву Христову, апостолско прејемство епископа – не може сматрати искључивим власништвом једне од наших Цркава“. (чл. 13)

Православни екуменисти више не верују у сотириолошку и еклисиолошку* искључивост Православља као Једне и Једине Цркве Христове.

То је јасно из следећег запањујућег става који су они једногласно усвојили[1] заједно са папистима у Бечу 1990. г.

„Никако не треба прихватити никакав облик сотириолошке искључивости или одредити уско, вероисповедно значење изразу „Extra ecclesia nulla salus“ (нeма спасења ван Цркве – св. Кипријан Картагенски, 3, век). Таква сотириолошка искључивост је у супротности са еклисиологијом Сестринских Цркава“.

III. ,,Свако прекрштавање се искључује“ (чл. 13)

„Нова еклисиолошка основа општења, коју поздрављају обе Цркве које воде дијалог, сугерише им обема да одбаце „Богословље преобраћања“.[2] Тиме се одбацује позив упућен папистима да приме једно и једино православно крштење.

Истовремено, православни екуменисти не прихватају светоотачко и саборно исповедање Православне Цркве, које постоји већ 10 вeкова, да су латини јеретици и некрштени, и да они који се обраћају из латинства треба сви без изузетка и обавезно да буду крштени.

Горепоменуте одлуке (I, II, III) сматране су најзначајнијим достигнућем Баламандског споразума пошто, сагласно чл. 13-14. узајамно признање апостоличности, еклисиолошког и светотајинског устројства обеју Цркава њих стварно чини „Сестринским Црквама“ без обзира на то што још увек постоје догматске разлике, које не допуштају пуно канонско заједништво.

Сматрамо да треба указати на еклисиолошку схизофренију овог става и на његов нескривени догматски синкретизам. По мишљењу екумениста, међу двема хришћанским заједницама може постојати разлика у вери. На пример, оне могу имати различита учења о Св. Тројици, о Цркви, о Спасењу, као што је то данас случај са православнима и папистима (Filioque, првенство и непогрешивост папе, тварна благодат и др.), а да то ипак не значи отпадање од саборности вере. Нека међу тим хришћанским заjедницама и нема никакве сагласности у учењу о Цркви или о спасењу, ипак су оне сачувале „све оно што је Христос поверио Својој Цркви“ – иако међу њима не постоји заједништво у св. Тајнама!

Само учење о папи, које латини сматрају догматом вере, наноси смртну рану учењу о спасењу: „Ако човек није веран Папи, он се не може сматрати верним Христу!“ (Папска енциклика из 1943. Г. „Mystici Corporis Chisti“)

Само Filioque (латинско учење да Дух Свети исходи не само од Бога Оца, него „и од Сина“), та суштинска разлика између Православља и папизма, како је то исправно запажено „у потпуности изопачава учење о Цркви, учење о светим Тајнама, учење о последњим временима и о свему што је у Цркви!“ (Архиеп. Стилијан)

Са православне тачке гледишта одговор на ово питање је потпуно јасан и не допушта никакво лукаво извртање. Прихватање богословља „Сестринских Цркава“ и одбацивање еклисиолошке и сотириолошке искључивости значи отворено прихватање познате протестантске „теорије грана“.[3] То је неприхватљиво за православне, који верују да они представљају Једну (и Једину) Свету, Саборну и Апостолску Цркву.

IV.  Такозване источне католичке цркве (тј. „унијатске цркве“) чине „део Католичке Заједнице“ и „имају право на постојање и деловање ради задовољавања духовних потреба своје пастве“. (чл. 3)

Ова одлука значи да Православа Црква, признајући целокупну Католичку Цркву у потпуности: за своју Сестринску Цркву, на тај начин признаје и „источне католичке цркве“. Дакле, унијатске заједнице су такође „Сестринске Цркве“ у правом значењу те речи!

Другим речима, унијати су изашли из „Баламандске Уније“ са још већим правима на постојање и деловање него што је то било предвиђено Указом „О Источним Црквама“ II Ватиканског Концила. Они сада постоје уз сагласност православних, и већ су постали „Сестринска Црква“!

„Како могу постојати унијати без Уније? Ако је Унија осуђена као метод уједињења, шта је оправдава? Неће ли постојање унијатских заједница у православним земљама наводити ове заједнице да се баве прозелитизмом на штету Православља?“ (Архиеп. Стилијан)

Како су заборавили или изгубили из вида то да се Унија служи не само средствима грубог прозелитизма, него и прикривено, „кротко“, користи одежде, типике, архитектуру, иконопис, црквено појање, итд. који су својствени само православнима? Свиме тиме унијати обмањују православни народ и наносе му штету.

Не треба заборавити да је припремање терена за признање оваквог права унијата извршила Цариградска Патријаршија – противно првобитном свеправославном одбацивању овог права.

Наиме, на скупу папских епископа из Европе (Рим, 28. 11-14, 12. 1991) представник Цариграда, Митрополит Италије Спиридон, признао је унијатима право на постојање; осим тога, марта 1992. г. у Патријаршији, на питање француског папског дописника, патријарх Вартоломеј је усмено изјавио да он безусловно признаје унијатима право на постојање; такође, у мају 1992. г. Цариградска Патријаршија је послала свог представника на украјински Унијатски Сабор, који је и речју и делом трубио о праву на постојање унијата и о њиховој потпуној црквености, и чак о истоветности унијата и православних!

V.  Такозване „источне цркве“ (унијати) „треба у потпуности да буду укључене … у дијалог љубави… и да учествују у богословском дијалогу, са свим његовим практичним последицама. (чл. 16, 34)

Прихватање од стране православних ове одлуке, као и претходне, значи потпуно одступање од чврстог става III Свеправославног Саветовања (Родос, 1-15. 11. 1964. г.) које је оштро осудило Указ II Ватиканског Концила „О Источним Црквама“ и поставило одстрањивање унијатских заједница као неоходан услов за почетак дијалога:

„Потребно је да се из православних земаља пре обнављања дијалога уклоне сви агенти унијата и пропагатори Ватикана и да се такoзване унијатске цркве укључе и уклопе у Римску Цркву“, пошто су „унија и дијалог неспојиви“.

Но, касније су православни одступили од принципијалног става да не допусте учешће унијата у саставу папске делегације у дијалогу (Родос, 1980):

„Када су припремали списак имена римокатолика који ће учествовати у богословском дијалогу, изричито су замолили Рим да не укључују унијате у своју делегацију. Нажалост, међу 28 представника Рима било је и 8 унијата. Они су дошли на Патмос и Родос, Појавио се страшан проблем; напета атмосфера; постојала је опасност да дијалог пропадне на самом почетку због ове непажње или глупости Рима. На крају, дијалог је био спасен захваљујући великодушности православних…“ (Архиеп. Стилијан)

VI.  Православни и папски пастири на истом подручју позивају се да, ради избегавања разних гласина и подозрења, заједнички организују своју пастирску делатност, да се међусобно саветују, да сарађују и да се друже, узајамно уважавајући власт, дату им од Светог Духа, и такође да користе заједничка места за наизменично богослужење. (чл. 24, 29, 28)

Потпуни dе factо догматски минимализам и синкретизам и одбацивање Свештеног канонског права Светог Православља!

Да би се схватило колико велик је био успех паписта у Баламанду, треба знати да сва ова упућивања на сарадњу долазе право из Ватикана. Сва су она била унета у „Нова упутства Ватикана за епископе Источне Европе“издата тачну годину дана раније (1. VI 1992.), а нека од њих су се појавила у „Ватиканском упутству за остваривање принципа и одлука о екуменизму“ (8. 6. 1993. г.)!

Нажалост, православни екуменисти, а особито у овом случају, зависе не само од Рима, него и од Женеве (где је центар Светског Савета Цркава – прим. прев.). Њихово богословље се развија у духу такозваног „екуменистичког зближавања“ као што су показали на међухришћанском Саветовању у Женеви. Организовано од стране Светског Савета Цркава, по питању Уније (Женева, 30. 6 – 6. 7. 1992. г.) ово Саветовање је:

  • израдило „Изложење 16 кратких предлога за решење проблема Уније“. Ово Изложење је поново разматрао Централни Комитет ССЦ (Женева 21 – 28. 8. 1992) и X Генерална Скупштина Конференције Европских Цркава (Праг 1 – 10. 9. 1992);
  • потврдило одлуке Мешовите Богословске Комисије донете у Фрајзингу (1990. г.) и у Аричију (1991. г.);
  • саопштило да је Унија пропала као „начин уједињавања“;
  • приметило да „жељено јединство Православља и Римокатолицизма треба да се успешно оствари на основу принципа „Сестринских Цркава“, пошто, „ова еклисиологија претпоставља да сви учесници дијалога јесу праве Цркве и забрањује сваки покушај увлачења у своју Цркву лица или парохија које припадају другој Цркви, као што забрањује и конкуренцију у области мисионарења и сведочења хришћанства“.

Закључак се сам намеће:

Рим одлучује; Женева аплаудира; Цариград потписује… Три центра догматског синкретизма заједно корачају напред!

VII.  Обе стране треба да обрате посебну пажњу на образовање и васпитање будућих свештеника у „новој еклисиологији“ како би они ,,били упознати са постојањем апостолског прејемства у другој Цркви и са истинитошћу њеног сакраменталног живота“ чиме би се избегло коришћење историје „у полемичке сврхе“. (чл. 30)

Још један корак низ лествицу отпадништва…

Папа понекад изражава своје покајање и моли опроштај уопштено и неодређено, углавном служећи се фразама. За њега је то безболно, јер не помиње никакве историјске догађаје, нити кривце. А онда православни екуменисти предају забораву сву злочиначку историју Ватикана и Уније и прихватају папске басне о фиктивном „очишћењу памћења“ са обе стране, о „неразумевању мотива“, „подједнакој одговорности“ и „заједничкој кривици“ за „историјске грешке“ и зла, о „узајамном праштању“ и тако даље.

Можда преувеличавамо ствари?

Такозвано богословље „Сестринских Цркава“ заснива се на одлукама II Ватиканског Концила (Указ „Unitatis Reintegratio“); латини се њиме користе као замком. Подсећамо да заједничко саопштење са Првог Еклисиолошког Симпозијума римокатолика и православних (Беч, 1 – 7. 4. 1974, тема „Општење“) садржи следеће типичне формулације: „Уверили смо се да узајамно скидање анатема Рима и Цариграда још није успоставило пуно црквено заједништво, али да је оно ипак, у суштини, окончало раскол, разрешило недоумице и уклонило мноштво препрека које су закрчивале пут ка будућем јединству. Уклањање подела ће бити лакше ако, у духу богословља Сестринских Цркава II Ватиканског Концила и блаже успомене патријарха Атинагоре, буду успостављени првобитни хришћански односи између Цркава“. Један од реферата на овом незваничном еклисиолошком скупу носио је типичан наслов: „Сестринске Цркве“, еклисиолошке последице „Томоса љубави“, и био је објављен одвојено, код православних од стране протопрезвитера Јована Мајендорфа, а код паписта од стране о. Емануела Ланија, из унијатског манастира Шевитоњ у Белгији. Православно учешће (митрополит Транупољски Дамаскин) на сусрету богослова у Риму на тему папске енциклике „Ecclesiam Suam“ показало се као важан момeнат у развоју богословља „Сестринских Цркава“. Тиме је пројављена унијатска основа јединства православних са папистима у богословском дијалогу.

У јуну 1993. г. Баламандски сусрет је представљао „чудесни случај“ који је послужио да православни екуменисти признају папизам као „Сестринску Цркву“ са спасоносним св. Тајнама. Ради пуног оправдања Уније и успеха дијалога, којим се латини служе као мамцем за поробљавање Православља, на сусрету је потврђено да се ту само пројављује наводно већ постојеће ,,дубоко и тајанствено заједништво“ засновано на богословљу „Сестринских Цркава“ и на тзв. „крштењском богословљу“.

Благочестиви људи треба да буду упознати и са следећим чудним догађајем, који представља кључ за „Баламандску Унију“. Он је брижљиво прикриван од стране „православних“.

Зашто? Чињенице говоре саме за себе.

Мај 1992. г.  Одржан је сабор унијатских епископа у Љвову у Украјини.

  • Први пут за четиристо година постојања Уније украјински унијати позивају епископа из Цариграда на свој сабор.
  • Фанар нарушава чврсто јединство православних против навале унијата, које је изражено свеправославно два месеца раније (март 1992. г.) и шаље у Љвов свог епископа Скопељског Всеволода, пореклом Украјинца, који управља украјинским православним парохијама, Цариградске Патријаршије у САД и Канади.
  • Епископа Всеволода одушевљено дочекују унијатски епископи, поздрављају га „целивом мира“ на литургији – на челу са Кардиналом Љубавическим, кога је садашњи Папа одредио за вишег надзорника за украјинске унијате!
  • На овом унијатском сабору епископ Василије Лостен (САД) је дао подужу изјаву о могућности учешћа украјинских унијата у православно-папском дијалогу!
  • Епископ Всеволод је 26. 05. 1992. г. одржао беседу у Саборној цркви св. Георгија, који су недавно пре тога унијати насилно преотели од православних!
  • Беседа епископа Всеволода, потпуно пориче историјску истину о украјинској Унији и о њеном насилном успостављању након издајничког унијатског Брестског сабора (1596. г.); проповеда унијатско исповедање вере; у потпуности прихвата папско становиште о Унији; не налази ништа што би православне одвајало од унијата; патетичним изразима велича унијате и њихово „мучеништво“; у потпуности признаје црквеност унијата!

Карактеристично је да су говор епископа Всеволода унијати и присутни латини са одушевљењем примили као „дар“. Наиме, у то време свеопшти протест против деловања унијата ставио их је у веома тежак положај. Ова беседа завршава се следећим речима: „Вољена браћо! Први пут за четири стотине година епископ из Цариграда упућује своју реч вама, католичким јерарсима Кијевске Цркве. Сачувајте ту црквену ризницу која припада свима нама. Ваш сабор је наследник кијевских митрополита. Ваша структура пружа могућност да се васпостави наша раздељена Кијевска Црква. Зато на нама лежи огромна одговорност. Велика Цариградска Црква се увек, колико је могла, бринула о Украјинцима. Она је спремна да и сада помогне Украјини. Особито сам срећан што сам се молио са Вама за време овог сабора…“

Можда би, на крају крајева, када се осуђује двосмислена политика Уније и богословског дијалога, требало спустити тон против Ватикана, а дићи га против Фанара?

* * *

Искрено желимо и молимо се да православни схвате колика је тежина и кривица ћутања пред сада већ неспорним отпадништвом „православних“ екумениста. На крају, као закључак, навешћемо један типичан пример последица овог ћутања.

На екуменистичком скупу у Француској, епископ Назијански Стефан, помоћник митрополита Француске Јеремије (Цариградска Патријаршија) изразио је своје одобравање рефератом паписте о. Мишалона на тему „Узајамно признавање крштења паписта и православних и еклисиолошке последице овога у екуменистичком покрету“. Потом је епископ Стефан додао:

„Чињеница да се Крштење не понавља код православних, више се не сматра икономијом; осим тога, ове две Цркве потписале су 1990. г. званични акт којим узајамно признају св. Тајне.“

„Широки“ погледи епископа Стефана пројавили су се и у његовој личној пракси, коју је он изнео на екуменистичком скупу: он је већ обавио св. тајну Миропомазања миром које је добио из једне римокатоличке парохије…

 

ПОСЛЕДИЦЕ БАЛАМАНДСКОГ СПОРАЗУМА

 

Прошло је већ осам месеци од Седме пленарне седнице Међународне Мешовите Комисије за богословски дијалог православних и паписта у Баламанду (Либан, 17-24. 06.1993. г.).

Оци св. Атонске Горе нису нашли за потребно да реагују поводом овог званичног признавања папизма за „Сестринску Цркву“. 1979. г. Свештени Кинот (највиши монашки управни орган) Свете горе протествовао је поводом успостављања дипломатских односа грчке владе и Ватикана. Тада су они звонили на узбуну, објављујући да папизам кује „заверу против Православља“ и „улаже све напоре да га уништи“. Њихово реаговање је изазвало узнемиреност да ће се заводити „православни грчки народ управо у центру Атине, интригама папског нунција и посредством проклете Уније“.

Сада атонски старци ћуте.

Православни екуменисти у другој половини 1993. г. имали су мноштво страшних падова.

6-8.7.1993. г.  Свештени Синод (новокалендарски) Румунске Патријаршије на свом заседању упознао се са текстом Баламандског Споразума, одобрио га је и прихватио.

17-26.7.1993. г.  Учешће православних екумениста на Светском екуменистичком конгресу омладине и студената ССЦ у Мендезеу (Бразил). Овим конгресом је руководила Корејанка презвитеријанка – феминисткиња Цан Хајун Кјунг, која је изазвала велику пометњу својим паганским наступом на VII Генералној Скупштини ССЦ у Канбери (7-20.2.1991. г.). Она је изјавила: „Будизам и шаманизам су моја мајка, а мој отац је хришћанство.“ Окупљеној омладини она је проповедала азијску духовност, животну енергију Ћи, екумено-феминизам итд., подстичући младе људе да „силом Св. Духа учине дела већа од оних која је Исус учинио.“

3-14.8.1993. г.  Учешће православних екумениста на V Светском Саветовању о Вери и Устројству ССЦ у Сантјаго де Компостели (Шпанија).

20-31.8.1993. г.  Учешће православног патријарха Вартоломеја на свечаности шведских лутерана у Упсали, поводом празновања 400-годишњице лутеранства у Шведској.

1.9.1993. г.  Патријарх Вартоломеј је званично изјавио унијатском епископу Торонта Исидору да Цариградска Патријаршија у потпуности подржава Баламандски Споразум и нада се да, пошто је питање Уније сада решено, богословски дијалог сада може да се бави оним темама ради којих је и отворен.

19-20.9.1993. г.  Учешће православних екумениста на VII „Саветовању Свих Религија“ у Милану, које наставља работу Првог саветовања и заједничко мољење, на челу са Папом, „за мир целог света“ које је обављено у Асизију. Ове године први реферат о великој штетности „секуларизације“, тј. напуштања религије, читао је М.С. Горбачов.

11.11.1993. г.  Када је био у гостима код единбуршког херцога у Лондону, патријарх Вартоломеј је обавио свечано вечерње Богослужење у цркви Св. Софије. Мада то није било екуменистичко богослужење, на њега је позван епископ Михаил Кумчак, егзарх украјинских унијата у Великој Британији и Ирској. Настојатељ храма, епископ Тимотеј је увео унијатског епископа у олтар. Он је изашао са целокупним свештенством кроз царске двери у сусрет патријарху. А за време богослужења, патријарх га је поставио себи са десне стране на катедри. После службе они су у олтару изменили поздраве, при чему је патријарх још једном потврдио да одобрава Баламандски Споразум.

За време ове посете патријарх је био позван на сабор англиканских епископа, где је у свом предавању указао на одређене потешкоће изазване рукополагањем жена (код англиканаца – прим. прев.), али је потом рекао: „Најбољи пут за превазилажење разлика је… божански дар дијалога љубави у истини. Дакле, са богоугодним оптимизмом, ми настављамо овај званични богословски дијалог са вама.“

30.11.1993. г.  На дан престоне славе у Фанару патријарх Вартоломеј је у поздравној речи, упућеној делегацији из Ватикана предвођеној кардиналом Касидијем, казао да споразум постигнут у Баламанду показује „добре намере“ обеју страна да се превазиђе „криза, изазвана оживљавањем Уније“ пошто он (споразум) осуђује Унију, „као метод васпостављања јединства и сведочи, макар на посредни начин, да Западна Црква жали за прошлошћу“. На крају, патријарх је истакао:

„О свему овоме ми ћемо имати прилике да детаљно разговарамо на нашем првом благословеном личном сусрету са нашим најсветијим братом Папом Јованом Павлом II, који намеравамо да остваримо чим се за то укаже прва прилика.“

Пресвета Богородице, просвети нас и пробуди из сна!

Превео са руског Родољуб Лазић

———————————-
[1] Искључивост у погледу спасоносности и црквености. Реч је о томе да нема друге цркве Христове мимо Православне, и да изван Православља нема спасења.

[2] Тј. да напусте мисионарску делатност Цркве за преобраћање оних који су пали у јерес, међу њима и паписта. Тиме се одбацују речи апостола Јакова: „Браћо, ако ко од вас залута са пута истине, па га неко врати, нека зна да ће онај ко обрати грешника са пута заблуде његове спасти душу од смрти и покрити мноштво грехова“. (Јак. 5, 19-20)

[3] Екуменистичко схватање по коме се у историјском развоју Цркве збивало не отпадање од ње ових или оних јеретичких група – међу њима и латинства и произашлог из њега протестантизма – него подела „на гране“ које све скупа чине једну Цркву.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here