Славко Перошевић: Бесмртник са Кошара Вуксан Тешовић

0
815

Изнад куће Тешовића
У маленој Брвеници
Један сури оро стаде
Тужно кликтат у литици

Док пред прагом појави се
Црногорка једна стара
Па са суром орлушином
Поче да се разговара

“ Из ког краја , далеког си
Долетио горски царе
И због чега , тужно кликћеш
Изнад наше куће старе „

А оро јој одговори
Из литице , крај омара
“ Са Косова , светога сам
Долетио мајко стара

На проклетим Кошарама
Гледао сам , два мјесеца
Како земљу Лазареву
Храбро бране српска ђеца

Срца пуног , туге тешке
Посматро сам из облака
Ђе шиптарске хорде дивље
Зауставља Срба шака

Слушао сам кроз планину
Како громко јече зоље
И гледао ђе лешеви
Прекривају бојно поље

Слушо пушке и бацаче
Слушо тешке хаубице
Ђе злокобно одлијежу
Кроз врлети и литице

“ А ако си , сури орле
Долетио с тих планина
Да нијеси , можда неђе
Опазио мога сина

По бојноме , летећ пољу
Моро си га негђе срести
Ја од њега , ево дуго
Никаквијех немам вјести

Одкад у бој свети оде
Нит ми пише , нит се јавља
Да ли иста знаш за њега
Јел ми орле , доброг здравља

Јели гладан , је ли жедан
Дал склониште какво има
Јел му хладно у планини
Ноћу када влада зима „

“ Ја сам стара , ноћ читаву
На крвавом гледо пољу
С проклетијем шиптарима
Борци наши ђе се кољу

Рафала сам митраљеских
Страховиту слушо јеку
И гледао бојним пољем
Крв и сузе како теку

Али син ти , ноћас мајко
Није имо ратне среће
Не чекај га , он ти кући
Жив с Кошара , доћи неће

Тамо ђе се за част гине
Ђе плам огња , земљу пржи
Остао је , српском роду
Да вјечиту стражу држи

Ал морам ти ипак рећи
Бол , докле ми стиска груди
Да је у бој сваки био
Храбар , мимо других људи

Много пута , на бојишту
Ђе пушчана јечи ватра
Твог Вукмана из небеса
Пратио сам и посматра

Ђе планински ваздух сјече
Јека тешких митраљеза
Борио се , кано да је
Имо срце од жељеза

То је витез био , вјеруј
Ко у некој старој причи
Са њиме ће српски народ
Дуго , дуго да се дичи

Гледо сам , једног јутра
Док још бјеше у животу
Од шиптарских хорда , како
Брани једну нашу коту

У таласе Арнаути
Ка српскоме рову лете
Ал их Вукман са два друга
Кано прави јунак срете

К небесима дим се дизо
Од олова и барута
Дан читави , без престанка
Водила се борба љута

На том мјесту , дје се гине
За крст часни и за Христа
Њих тројица , батаљон су
Уставили терориста

И увјек је био први
Ђе смрт сију , меци врући
Ал судбина не даде му
Жив да ти се врати кући

Синоћ мајко на Кошаре
Долећеше птице клете
И бацише на планину
Тешке бомбе и ракете

А ја сам ти с једног крша
Ко и много прије пута
Посматрао како ватра
Положаје српске гута

Дим црни се аветињски
Из ровова дизо к небу
Ту од стрепње неке тешке
Сташе груди да ми зебу

Изваљена , стабла леже
Од удара и гелера
Кад то виђох од страобе
Задрхташе на ме пера

Срамота ме није казат
Од страха се бијах смрзо
Ал бог с неба , поможе ми
Снага ми се врати брзо

Са крилима , снажним манух
Кроз облаке и кроз тмину
Ал нијесам кунем ти се
Мого помоћ твоме сину

Док ти ово причам , вјеруј
С главе ми се коса јежи
Нашо сам га једва жива
Ђе у локви крви лежи

И док сјенка смрти страшне
На да њиме се бјеше свила
Ја му благо дигох главу
Врхом , својег снажног крила

Гледао сам с тугом како
Плам живота у њем трне
Док на крају , рука смрти
Не склопи му оци црне

Уз последњи уздах к земљи
Лававовска му клону глава
Смиреног је лежо лица
Ко у дому , свом да спава

Ја задрхтах од жалости
И обрисах крв са пера’
Гледајући зор витеза
Искиданог од гелера

У томе ме из бунила
Прену’ нека страшна вика
Са свих страна чух јауке
Многобројних рањеника

Док је вјетар помамљено
Кроз врлети горске свира
У снијегу , без свијести
Виђох једног официра

На њга’ , панцир од челика
Бјеше пуко на два дјела
А на земљу крв јуначка
Текла му је из тијела

Другог бјеше мало даље
Савладала рана љута
Од смрти га дијељаше
Можда , само пар минута

Обје ноге бијаху му
Откинуте од граната
Од призора тог и дан данас
У груди ме језа хвата

Та ме слика језовита
Вјеруј , у сред душе такла
Одкад плавим небом летим
Још не виђох таквог пакла

Тад проклети Арнаути
Са свих страна ударише
Те нијесам на положај
С њима , мого остат више

Но тешкога срца мајко
Развих своја крила јака
И винух се с бојног поља
Пут небеса и облака

И прелећех сто ријека
Сто кланаца и урвина
Да ти црну , вијест јавим
За твојега драгог сина

Знам да ће ти туга душу
Искидати на комаде
Због онаквог зор делије
то на бојном пољу паде

Ал вјеруј ми док је пера
И с гусала коњских длака
Да ће српство да га слави
Ко витеза и јунака

Погино је мушки , мајко
Бранећ српску земљу свету
У вихору љутог боја
На Кошаре , на Космету

Био јунак каквих мало
У овом је било добу
Виле горске вијенце ће
На његовом плести гробу

Свој млади је живот дао
На бранику православља
Ал пошто је вјечни понос
Црне Горе и Пљеваља.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here