Проф. др Зоран Чворовић: Косово и Метохија подједнако припадају нашим прецима и нашим потомцима колико и нама!

0
231

Изјава председника Александра Вучића да Србији неће бити омогућено да постане чланица ЕУ без правно обавезујућег споразума са тзв. Косовом, а у светлу најављене промене Устава узбуркала је јавност Србије. Да ли се таквим споразумом не само крши Устав Србије већ и негира начело поштовања територијалног интегритета из чега произлази кривична одговорност из чл. 307 Кривичног законика Србије? Да ли је правно обавезујући споразум други израз за изричито или индиректно признање „Косова“ од стране Србије? Можемо ли ми дати пристанак да такозвана држава Косово уђе у међународне организације, а првенствено УН, без доношења комплетно новог устава у ком више не би било Косова и Метохије као саставног дела Републике Србије и у Преамбули, и у нормативном делу? Коначно, да ли промени Устава мора да претходи народни референдум? О овим питањима разговарамо са доцентом Зораном Чворовићем са Правног факултета у Крагујевцу.

С обзиром на то да чланство тзв. Републике Косово у УН не зависи од Србије, да ли то значи да би наш пристанак имао искључиво политички смисао, те која је његова порука?

Члан УН и других међународних организација могу да буду само државе. Ако би Влада Србије једним уговором дала сагласност да тзв. Република Косово може да постане члан УН и других међународних организација, тиме би Србија de jure признала тзв. Републику Косово као независну државу са пуним међународноправним субјективитетом. Пошто су према важећем Уставу Косово и Метохија неотуђиви део територије државе Србије, онда би оваква сагласност била очигледно противуставна, а појединци који би закључили такав уговор у име државе Србији извршили би кривично дело угрожавања територијалне целине државе из чл. 307 Кривичног законика Србије. Пошто чланство тзв. Републике Косово у УН не зависи од Србије већ од препоруке Савета безбедности и каснијег обезбеђења двотрећинске већине у Генералној скупштини, сагласност на чланство тзв. Републике Косово које би Србија дала путем једног уговора има искључиво политички смисао. Таквом сагласношћу Београд би послао јасну поруку, пре свега Москви и Пекингу, да у интересу одбране територијалног интегритета Србије не треба да користе право вета у Савету безбедности. Међутим, Русија и Кина би и у том случају могле да се супротставе чланству тзв. Косова у УН и то због одбране међународног права, јер је реч о творевини која је настала сецесионистичким насиљем, уз спољну противправну оружану интервенцију против једне суверене државе и њене територијалне целовитости.

Реакције на предлог о реалној унији препоручиле су Владана Кутлешића као уставноправног ауторитета. Како оцењујете његов предлог? 

Предлози, какав је тај о реалној унији, имају само један циљ – да грађанима Србије замагле јасну чињеницу да би давање сагласности од стране Србије на чланство тзв. Косова у УН и другим међународним организацијама представљао противуставан чин и кривично дело. Уз то, теоријска неутемељеност оваквих предлога, јер реална унија, а не њене чланице, има јединствен међународноправни субјективитет, говоре о томе да се ради о покушају политичке инструментализације правне науке, која би преко појединаца сумњивог ауторитета требало да обезбеди смоквин лист за прикривање велеиздаје.

Признање тзв. Републике Косово од стране Србије, у виду њене сагласности да тзв. Косово постане члан УН, потребно је за чланство тзв. Косова и Републике Србије у ЕУ…

Чланице у ЕУ су само државе пуног међународноправног субјективитета. Уз то, све државе чланице ЕУ су дужне да међусобно поштују, између осталог, неповредивост државних граница. Отуда Србија не може да постане чланица ЕУ све док се Косово и Метохија наводе у Уставу Србије као део њене територије. Тек када би ампутирала КиМ из свог уставног поретка, Србија би извршила обавезу из чл. 15 ССП да са тзв. Републиком Косово закључи уговор о добросуседству и регионалној сарадњи, којим би се, између осталог, признала и неповредивост државних граница уговорних страна. Једном речју, промена Устава Србије, као и закључивање споразума између Србије и тзв. Косова, нису диктирани потребама грађана Србије, већ њих налаже противуставни ССП, који не третира КиМ као део Србије, као и целокупни процес придруживања Србије ЕУ.

Да ли би споразуму који бисмо потписали са Косовом морао да претходи референдум?

Нико не може да распише референдум са таквим противуставним питањем. То би било исто као када би се на референдуму одлучивало о дозвољености силовања, иако је оно инкриминисано као кривично дело. С друге стране, поставља се питање да ли је једна генерација у једном народу, с обзиром на теорију народне суверености, властна да се у поступку промене устава одрекне дела државне територије, која је од 2008. привремено окупирана. Одговор нам пружа прва либерална Декларацији независности у историји светског права, коју су 1581. године донели холандски протестанти. Према овој декларацији, природно право појединца и једног слободног народа да се супростави насиљу гарантовано је „зарад одбране слободе коју смо дужни да пренесемо на потомство чак и по цену сопственог живота“. Ако у оквиру либералног дискурса ниједна генерација нема право да се у име народа сагласи са насиљем, то тек не може да се уради из угла традиционалног православног поимања народа као заветне вертикалне духовне заједнице упокојених, живих и будућих поколења. Јер Косово и Метохија подједнако припадају нашим прецима и нашим потомцима колико и нама.

Шта би требало да подразумева наша борба за очување КиМ?

Црвена линија је дефинисана у преамбули Устава, према којој сви државни органи, али и грађани имају обавезу да се боре за очување КиМ у саставу Србије. Борба подразумева повратак органа власти државе Србије на делове КиМ на којима живи српски народ и где је то физички могуће. Једну државу не чини искључиво међународно признање, већ пре свега суверена власт, територија и становништво. Како је настанак државе фактичко, а не правно питање и пошто оно своју правну форму стиче деклараторним чином признања, држава Србија мора своју сувереност на КиМ потврђивати сваког дана реалним присуством својих органа и свог правног система.

Наташа Јовановић
Печат, 24. новембар 2017

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here