Праштањем зацељивао братске ране (Владо Никлановић 1924 – 2017)

0
197

Није ријетка  појава у нашем народу, да тек одласком неке особе постанемо свјесни њеног значаја за нас. Та особина својствена је како  појединцима, тако и породицама, a на крају и широј заједници. Осјећај туге посебно  повећава  спознаја да одласком такве личности остаје упражњено мјесто које тешко да се може попунити. Једну такву  личност призвао је Господ у понедељак, на празник Ваведења Пресвете Богородице, када се упокојио  господин Владо Никлановић, предсједник Удружења „Открићемо истину-Душан Никлановић“ из Будве.

На питање шта је за њега господин, и како би га најкраће описао Меша Селимовић је одговорио: „Господина је немогуће описати зато што он ниједном  својству не допушта, да надвлада над  другим, успјевајући да их држи у савршеном складу. Управо је и зато  господин“. Када је ово изговарао Селимовић као да описивао покојног Влада, носиоца  ордена Светог Саве Првог степена, добитника бројних захвалница, и великог задужбинара наше Свете Цркве.

Господин Владо Ђуров Никлановић, је рођен 1924, у Близикућама изнад Св. Стефана, општина Будва, у српском племену Паштровићи како је волио да нагласи. Са поносом је истицао да очувати своју православну вјеру, а бити под сталним притиском Млечића, Аустро-Угара, може само онај ко носи снажну вјеру, а Паштровићи су имали шта да очувају .

Подигнут и васпитаван у духу, љубави према Богу, поштовању према Светој Цркви, породици и своме племену, оданошћу према својој Отаџбини, г. Владо и није могао изабрати другачији пут, до онај којим је ишао цијелог свог живота, а који се зауставио на Ваведење  Пресвете Богородице у његовој 94 години. А његов је живот био велика борба.

Зато за оне који су га познавали, није било никакво изненађење, када су на челу браниоца, цркве Св. Александра Невског на Светом Стефану 2011г., испред полицијског кордона видјели Влада Никлановића  у  87 години колико је тада имао. Јер Владов Крсни пут почео је баш на том мјесту, 1938. године када   је приликом освештања тог храма, који је обновила Краљица Марија,  и припојила га краљевском комплексу Милочер, Владо био чтец свештенику Павићу Радоњићу.

У вријеме  Другог свјетског рата, Владо се са својом браћом Томом, Митром и Душаном, опредијелио за Краљевску Војску у Отаџбини. Након што су велике силе у Техерану и Јалти 1943.године поклониле Брозу  Југославију, Владо се са браћом придружује великом народном збјегу  који је у децембру 1944.г. кренуо од  Подгорице  ка Словенији.  

Поред војника у овом несвакидашњем збјегу од новог комунистичког система, нашао се и тадашњи Митрополит Јоаникије (од наше Цркве проглашен Свештеномучеником 2000.г.) са још седамдесет свештеника, као и огроман број народа.

Прошавши сву  голготу, овај мученички збјег се у мају 1945.године нашао у Словенији. Над њима је почињен незапамћен злочин,  који је Владо са својим братом Душаном чудом преживио. Његова браћа Томо и Митар који су имали преко 20 година су гурнули Влада и рекли му да иде са Душаном и тако је он остао жив.  Томо и Митар су остали у Словенији гдје им се не зна ни гроба ни мрамора. Владо и Душан су се вратили  у своје Близикуће, гдје су били изложени најстрашнијем шиканирању од стране нових власти. Све те муке породица Никлановић је стоички подносила, преживјела и данас  њено потомство служи за примјер своме племену граду и држави.

Године 1955.  Владо  ступа у брак са Невенком Ђурашевић.  Невенкин отац Бранко Ђурашевић који  је побјегао са стријељања у Камнику 1945 г. је ухапшен по повратку у Будву. Тамновао је у злогласном Богдановом крају код Цетиња гдје ће ноћ прије стријељања  замолити Влада Никлановића кој му је био у посјети,  да колико је до њега, причува његову породицу. Поштујући Бранкову жељу, бринући о његовој породици између Влада и Бранкове кћерке Невенке се родила љубав, коју су крунисали браком из кога су се родиле три кћери. Међусобно поштовање и љубав које су једно према другом гајили Владо и Невенка, остаће за примјер младим нараштајима у породици.

Шездесетих година прошлог вијека Владо одлучује да пође у Америку, и тамо почне нови живот. У Америци остаје вјеран својој вјери и својој  цркви. Тако је преко двије деценије био предсједник Црквене општине у Калифорнији у граду у којем је живио, и гдје ће поред бројних делегација СПЦ,  80-их година дочекати и  Преосвештеног епископа нишког г.Иринеја, садашњег Патријарха српског који ће освештати темеље Цркве Свете Петке у Сан Маркосу у  Калифорнији, која је  украс овог дијела Америке.

Владо је са члановима ове Црквене Општине за  завјетни Храм Светог Саве на Врачару, у Америци прикупио значајна финансијска средства. Његови прилози нашим црквама бројни су.

Након повратка из Америке, 1999 г. Владо се заједно са покојним  братом Душаном такође носиоцем Ордена Св.Саве,  и покојним др.  Чедом Вукмановићем , прихватио новог посла чија је круна организација првог парастоса страдалницима у Словенији.  Помен је након шесдесет година одржан 2005.г. и служили су га митрополит црногорско-приморски г.Амфилохије, владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством. Ту није крај. Браћа Никлановић подижу Спомен –костурницу на Мајевцу 2010 г. у којој су похрањени остаци побијених рањеника из Одступнице 1944/45.године.

Као круна њихове борбе за истину о злочину у Словенији 13.јуна 2015.године, у Камничкој Бистрици у Словенији је освештана  Спомен – капела посвећена Светом Свештеномученику Јоаникију, пострадалим борцима, цивилима и свештенству Митрополије Црногорско-Приморске, 1945.године у Словенији. Капелу је подигао заједнички са својим братанићем Крстом, сином покојног Душана који је оставио завјет и финансијска средства да се капела изгради. Радећи на овом богоугодном дјелу, браћа Никлановићи нијесу губили из вида ни другу страну. Веома су водили рачуна да не повриједе некога, инсистирајући прије свега на помирењу међу људима.

Својим животом и радом свима нам је био узор. Његовим одласком породица је изгубила узорног супруга, оца, стрица и ђеда.  Племе Паштровићи  остали су без достојног племеника, а српски народ без великог прегаоца. Ми његови пријатељи остали смо без предсједника и  стожера удружења „Открићемо истину – Душан Никлановић“.

Остаје нам да покушамо да слиједимо крсни пут – пут помирења међу браћом, на коме имамо два путоказа: Влада и Душана Никлановића.

Нека Бог нашем Владу подари рајско насеље.

За удружење „Открићемо истину-Душан Никлановић“

Публициста Славиша Губеринић

Протојереј  мр Предраг Шћепановић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here