ЕНГЛЕСКИ МОНСТРУМ У ПОЗАДИНИ ХАШКОГ ТРИБУНАЛА

0
589
"Од свих европских статиста, највећа опасност прети од Срба"

Не само на Балкану, већ светска вест дана је јавно и театрално самоубиство бившег Србина, усташе, сина ОЗНА-ша, Слободана Праљака, у судници Хашког трибунала. Као свака таква вест, трајаће један дан и још неколико дана касније за одјеке и реаговања. Након тога Хрватима ће остати тема за изградњу епског мита а нама јалова утеха да је „доказана хрватска агресија на БиХ“ што је наводно „драматични преокрет“ на самом крају рада хашког трибунала.

Невероватан цинизам је да тај Хашки трибунал поводом овог несретног случаја, коме би наводници сасвим добро пристајали, изјављује саучешће породици. У најмању руку, на снимку последњих тренутака живота Праљаковог, види се да држи бочицу у рукама, па и лагано испија садржину, али обезбеђење не интервенише. Даље се питања множе и уназад – како је фамозна флашица у опште допремљена у зграду Трибунала (како је Праљак најпре некога убедио да му донесе отров, а да свемоћне службе Трибунала ништа о тим убеђивањима не знају?), па даљи њен транспорт до суднице. Са друге стране, како су надлежне службе, које су већ морале бити врхунски утрениране, тако тромоинтервенисале?

Ја не сматрам да је Праљак поступио кукавички, из једноставног разлога јер је практично требао лагодно одлежати у затвору какве усташама пријатељске земље још годину дана ипотом да се врати у домају као полу-херој. Он је последњим театралним чином – будући да је исто могао учинити у ћелији, пре изрицања пресуде, па тако да спречи њено изрицање – покушао да спере љагу са свог имена. Он то дакако не може, зато што је српски пребег, зато што му је отац ознашки злочинац и зато што је сам усташа, са теретом почињених злочина на себи. Али, покушао је, свестан да ће хрватски митомани од њега направити холивудску атракцију и мистерију.

Ако је до кукавичлука, највећа кукавица је Биљана Плавшић, која је својим признањем, а у „споразуму“ са трибуналом, најпре натоварила терет кривице и свом народу, да би је затим послали у затвор у коме је била изложена шикани. (Ако су јој за признање скратили затворску казну, „Хашани“ се нису обавезали да ће тој старици у затвор који је пошаљу обезбедити физичку сигурност и достојанство, или , бар, да јој тамо неће ломити кости). И сво то понижавање, мучење, терећење Срба, за мало више дементног живота?!

Хашки трибунал, који од почетка прати проклетство насилно формиране политичке „установе“, оставља упечатљив утисак невероватне аљкавости. У Бастиљи и Лубијанки се знало реда, овамо не. Није Праљаково самоубиство прво у Хагу, без обзира што ће остати забележено као херојски чин хрватског витеза. Убио се и Милан Бабић док су чувари дремали.

Има и горе. Флоренс Артман, за коју се не може утврдити како је тако отворена неуротична нацисткиња и србофобичарка, у опште добила неку функцију у суду који се рекламира као последња реч правде, непристрасности и етике западне цивилизације ХХ и XXI века, тврди да се Милошевић у Хагу тровао „Римфапицином“ (лек против лепре, који је контраиндикативан лековима против високог притиска). 

„Правни саветник некадашњег првог човека СРЈ, Зденко Томановић, каже нам да су одмах по Милошевићевој смрти из исте зграде у Хагу пласирали информацију да се обесио: – Кад сам затражио објашњење како се тако обешен вратио у кревет, где је пронађен мртав, прешли су на тезу да се убио тровањем, а сад да се тровао да би побегао у Русију. Што се врана више пере, то је црња.“

Само један од проблема са научно-фантастичном теоријом Флоренс Алтман је што фамозни лек против лепре не убија моментално, већ мора редовно да се узима, или са личне затворске полице или рецимо кроз храну, па да у дужем периоду има задовољавајући ефекат. Пошто је потписник ових редова редовно пратио преносе суђења, зна да се Милошевић жалио децидном тврдњом „Мене овде трују“. Лабораторијске претраге су потврдиле његове сумње да га у притвору упорно лече од лепре, али је налаз држан у судијској фијоци, прочитан је на брзину након смрти оптуженика и затурен у тонама списа овог предмета, па ће можда бити интересантан историчарима када га пронађу за педесет година.

Карла Дел Понте је отворено изјављивала да јој је политичким притисцима забрањивано да истражи шиптарску трговину људским (српским) органима током рата на Косову и Метохији, али је нагло занемела. Хашки трибунал је једини суд на свету који је уништавао доказе злочина што је касније ублажавано са мало пепела „Била је то несретна одлука (уништавање доказа), али морамо да живио даље“ – вајкали су се из Суда. Остаће неразјашњена серија убистава „заштићених сведока“ у случајевима шиптарских оптуженика. Какво год наше мишљење било о Војиславу Шешељу, Србија би могла са пуним оправдањем да тражи да Шешељ буде награђен Нобеловом наградом за мир, будући да је највећи политички сужањ прве половине XXI века. У хашком „притвору“ је провео невероватних скоро дванаест година, и то тако што је најпре ухапшен, па је дуго после тога дигнута оптужница, за коју су накнадно тражени докази. На крају је пресуђено да је невин. Какав је други смисао Нобеловог комитета већ да својим наградама охрабрује борбу за правду, слободу и хуманост а срамоти сваку тиранију?

Пресуде овог накарадног суда страшних ефеката су уникум изврнуте правде. Натоварен је са више злочина него већина оптуженика којима је судио. Свима је то јасно. Хашки трибунал је деценијама приказиван као богиња Правде која ће родити најлепше дете помирења са златном звездом на челу, а изрођен је акреп. 

Трибунал се ваљда коначно гаси. Његове погубне последице ће нас, Србе, и у будућим деценијама упорно пратити и разједати. 

Др Мирослав Свирчевић

 

Да је Хашки трибунал политичка гиљотина под командом џелата из великих сила, постало је „опште место“. Међутим, у кафанскојхалабуци тешко да се разуме који је заправо политички смисао или политичка функција ове лажнесудске установе. У разумевању тајних политичких игара у залеђу Трибунала једину тачну, па ако хоћете и пророчку анализу дао је прерано преминули доктор историјских наука Мирослав Свирчевић. За разлику од наших политичких аналитичара који су више заокупљени снагом стилских фигура којих су се досетили него истином, Др Свирчевић је на основу темељних истраживања у Државном архиву Велике Британије, презентовао напис „Британска политика према Југославији 1941-1944 – основни извор Устава СФРЈ из 1974.  Напис је изузено садржајан, вишеслојан ипревазилази уску проблематику којом се ми бавимо, те је најбоље прочитати га у целости. Ми држимо да је антиципација, тачно предвиђање развоја политичких прилика,најважнији ако не и једини критеријум за вредновање политичке аналитике. Само таква аналитика може бити од практичне користи државницима и народу у опште. Управо у томе, држе ћи се строго чињеница, Др Свирчевић је још 2009. прецизно предвидеоконачни исход Хашког предузећа. Цитирамо:  

Такође, јасна је и сврха хашког трибунала. Његова сврха није да суди појединцима који су починили ратне злочине током крвавих грађанских ратова у бившој Југославији као директној последици примена одредби Устава од 1974, него да суди свима оним који су се усудили да га руше. У том смислу, Хашки трибунал није створен да би судио Србима, како се то најчешће наглашава у српској јавности. Хашки суд је створен да суди рушитељима Устава од 1974, премда су то већином Срби, јер је њих највише осакатио. Устав од 1974. представља неку врсту балканске политичке библије, која се ни по коју цену не сме газити. Сваки покушај нарушавања наметнутог „уставног јеванђеља“ Запад сурово кажњава. Због тога су и покренути поступци против политичких и војних руководстава Србије, Републике Српске и некадашње Републике Српске Kрајине, пошто су она показала највише „дрскости“ да „Kардељеву Повељу друштва“.

Само се на овај начин може објаснити чињеница да су доказани злочинци попут Орића, Харадинаја и Љимаја или ослобођени од оптужбе или осуђени на симболичну казну, пошто они нису рушили Устав од 1974. него су га напротив бранили. Само се тако може објаснити чињеница да су Туђман, Изетбеговић, Месић, Ђукановић и Бошкоски измакли руци правде, јер су и они схватили о чему се овде заправо ради. Месић као интелигентан и лукав политичар је то први схватио напустивши ХДЗ, која се залагала за отцепљење Херцег-Босне од БиХ и припајање Хрватској, тј. за рушење Устава од 1974. Kада је Туђману било запрећено да ће бити оптужен због давања подршке хрватској политичкој творевини у БиХ, напречац је заборавио на непријатељство са Изетбеговићем, јединим искреним браниоцем Устава од 1974. у босанско-херцеговачкој средини, склопивши с њим споразум о изградњи Федерације БиХ. Цех су платили локални вођи ХВО, Дарио Kордић и Тихомир Блашкић, доказани мрзитељи Устава од 1974, који су добили драстичне затворске казне од хашког суда.

Ето у чему је смисао пресуде шесторици хрватских генерала.

Тешко је замислити да ће Хрватска на основу ових пресуда трпети неке последице.  Да БиХ тужи Хрватску за агресију је у домену фантастике.

Са Србијом је друга ситуација. Процес дробљења по енглеском концепту утканом у Устав из 1974. очито још није окончан, те ће се непрестани притисци непрекидно настављати. Треба разумети: Југославија, коју су плитко и наивно замишљали Милошевић, Шешељ па, што не рећи, и већина српског народа, као „природног настављача“ СФРЈ, није имала никакве шансе да се оствари, управо зато што јој суштина није „сеферјотска“. Монструозна крилатица „Слаба Србија, јака Југославија“, која није коришћена само у другим републикама већ и у Београду, данас је модификована у крилатицу „Слаба Србија, јак Балкан“, и опет се грлато промовише из истих београдских кругова.

Вучић и његова камарила само дисциплиновано спроводе задати скрипт да би опстали.

Сада се види разлог острвљености на Војислава Коштуницу који је од почетка разумео суштину Устава из 1974. и на мудар, политички начин, се борио да бар ублажи све фаталне последице које су због овог Устава произведене. Сваки дан се множе захтеви да се Коштуница стрпа у затвор, а да нико не уме јасно да објасни зашто.

Та политика је октроисана у Лондону, а амерички булдог је само брутално спроводи у дело.

Сада тек може да се разуме колико је ђаволска кривица на свим оним Србима који су пошли из заблуде или похлепе за Титом, па наставили за Милошевићем и ево Вучићем.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here