Владика Артемије: Косово припада Србима свих векова и свих генерација!

0
793

Ово лето, 2017-то остаће упамћено у Српском народу не само по тропским врућинама, градом који је у више наврата тукао земљу Србију, сушом која Србију кошта (по процени неких) више од милијарду евра, него далеко више од свега тога због “ломљаве копаља“ око светог Косова. Истина, око Косова “копља се ломе“ већ пуних 628 година, увек и свагда са једним циљем: одбранити СВЕТО КОСОВО  као нешто најсветије у историји Срба, као основ и темељ нашег народног индентитета, као “звезду водиљу“ кроз све тмине и помрчине, кроз све урвине и поноре наше бурне историје. Но, ломљава копаља око Косова задњих година, надмашила је све што се до данас збивало на Косову и око Косова, чак и оно из 1389. године. Тада је постојала јасна визија и циљ пред светим Кнезом и његовим витезовима, и они су свесно  храбро ишли ка томе циљу – Царству небескоме. А данас? Лутања без смисла и циља.

Дијалог, дијалог, дијалог … са свим и сваким у задњих десет година, дијалог који је сваког дана, сваког месеца и сваке године све више издвајао и удаљавао Косово (и Метохију, то двоје увек иде заједно) од Србије брзином светлости. Било како било то се некако подносило, нада је увек постојала да је и “то“ ради очувања Косова у Србији и за Србе. Али, времена се мењају. Та брзина одвајања Косова од Србије, некима се учинила преспором. Негде им се жури или их неко пожурује. Тек ове године уместо дијалога “са свим и сваким“ лансирана је идеја да Срби између себе воде дијалог о Косову, као “унутрашњи дијалог“. Ради чега? Медији – штампани и електронски – понављају, пишу, говоре, – ради коначног решења “косовског питања“. Коме се то жури?

Почетак тог “дијалога“, нови Председник Србије, г-н Вучић, у свом инаугурационом говору, најавио је за почетак септембра. Та вест је многе шокирала, јер су схватили да ту нису чиста посла. Неки су замишљали да ће то бити неки организован скуп, (не целог народа, него) мислећих Срба, којима глава служи “не само за шишање“, да ће се на том скупу заузети став како би Косово било и остало тамо где је вековима било (још од светог Стефана Немање) – у грудима Србије, као њен најсветији део. Уместо таквог дијалога (ако је некоме баш стало за дијалогом), ми цело лето слушамо “монологе“ појединаца, који износе своја мишљења и ставове, како би питање Косова могло и требало бити решено. На крају ће зачетник те идеје унутар српског дијалога, г-н Вучић објавити да је дијалог завршен, и на основу изнетих (појединачних) ставова и мишљења, извући закључак и решење. Какав закључак? Какво решење? Не смем ни да помислим. Свима је јасно, куда све то води и ради чега. То је он “појаснио“ ускоро у свом ауторском тексту објављеном у Блицу (24. Јула 2017.), где је изнео своје основне поставке, које говоре само једно “спас Србије је у жртвовању Косова (и Метохије)“.

Зато нам он, не плашећи се да му се “о главу разбије косовски крчаг“, смело позива да “престанемо као ној да забијамо главу у песак“, те да покушамо “да будемо реални“. У том циљу, Србија не сме да буде “бахата и арогантна као што је неретко била“. Решење косовског питања, стога не лежи  “у нашим митовима“ (наша шествековна реалност), те је потребно “да сви заједно пронађемо одговор … који ће бити трајан“. Зато нам је потребна “промена у нашој колективној свести“ (да престанемо бити што јесмо – Срби и Православци). Тада, о лепоте, “сви путеви политичке сарадње и економског напретка били би отворени за Србију. Врата Европске уније, такође“ и ето нас у давно обећаваној светлој и бољој будућности.

После тога текста кренула је плејада позваних и непозваних са својим изјавама и мишљењима, како би и због чега требало баш тако решити питање Косова. Далеко би нас одвело навођење (и коментарисање) свих тих мишљења и разлога, а и непотребно је. Јавност је са тим добро упозната. Ипак, треба рећи да неки од мислилаца и душебрижника за Косово утркују се ко ће сервилнији бити и подржати “грандиозну“ идеју г-на Председника.

Почетак унутар-српског дијалога предвиђен за септембар одложен је без икаквог образложења за октобар, да би се тек 31. октобра одржао први округли сто правника, као почетак тог дијалога. И ту је сваки од присутних износио своје мишљење и ставове, али је цео скуп завршен без конкретног закључка. А и чему ће, када је Председник још од раније истицао (као у свом ауторском тексту, па и касније) своје ставове, које ће он, по завршетку дијалога, ОБЗНАНИТИ. Но, учинило му се да ће дијалог потрајати, а њему се журило да што пре упозна јавност и побере ловорике за свој, по свој прилици, коначни став, те је претекао почетак дијалога и у НОВОСТИМА већ 30. октобра свечано објавио: “Морамо се ослободити мита да је на КиМ све наше, али и лажи да ништа није наше“. О косовском миту је говорио и раније, негирајући најреалнију српску реалност на којој смо опстали и на којој почивамо.

Али, ако би се прихватило његово мишљење да зато што “на КиМ није све наше“, можемо и без њега, тек да сачувамо “(по)нешто што је (тамо) наше“, мислећи вероватно на наше светиње, куда би нас то одвело. Сигурно у Земљу Недођију, како је говорио свети Владика Николај. Тачно је да на КиМ “није све наше“, али је много тачније да је КиМ – наше. Идући логиком да део Србије на којем “није све наше“, можемо и да жртвујемо и некоме уступимо, могло би нам се десити  да останемо без Србије. Јер, у Рашкој Области, у Војводини, у Тимочкој Крајини, па и у самој Шумадији, није “све наше“. Да ли би, ако неко захтева, од свега тога требали да се одрекнемо зато “што тамо није све наше“. Где би нас таква политика одвела … нека свак закључи, па онда нека размисли о унутрашњем дијалогу о Косову.

 

Иако сам априори против таквог дијалога, иако знам да на тај дијалог нећу бити позван, ипак сматрам да је потребно да укратко овде изнесем нека своја размишљања када је Косово и Метохија у питању. На то ми даје право мој двадесетогодишњи живот и рад на Косову као епископа рашко-призренског. За то време, по захтеву своје службе, али и по својој савести, упознао сам добро како територију Косова, тако и живот и страдање нашег српског народа на њему. Зато ме и сада, после насилног прогона са светог Косова, и даље “све ране (Косова) и мога рода боле“. То ме је и навело да проговорим о најважнијем и најсудбоноснијем питању Срба и Србије.

Пре свега треба рећи оно што сваки Србин/Српкиња зна и у дубини свога бића осећа, да Косово (и Метохија, то увек иде заједно) не припада ни једном појединцу, ни једној партији, ни једној генерацији Срба, те да о судбини Косова они не могу ни одлучивати у последњој инстанци. Косово је СРПСКО јер припада свим Србима свих векова и свих генерација (прошлих и будућих). Питамо се: може ли се о Косову говорити, расправљати или одлучивати, а да не ослушнемо (и уважимо) глас оних који су за Косово живели и умирали. Ко може и са којим правом њих лишити Косова? Ко може и са којим правом пресећи нит која повезује генерације, те будућа покољења (без њиховог гласа) лишити Косова? На чему ће они заснивати свој живот, у чему ће налазити његов смисао?

Па шта да чинимо са Косовом? Да ли да поново кренемо у рат, у нови косовски бој? Не, никако. Нико то не заговара и ако се некима то приговара. Треба само имати свести и добре воље, сагледати реалност на Косову и то званично објавити “граду и свету“. Та реалност је да је Косово неотуђиви део територије државе Србије и као такав под ОКУПАЦИЈОМ од 1999. године. А по сваком Божијем и људском и међународном праву, окупирани део неке државе и даље остаје део те државе, али под окупацијом. Зна се како се под окупацијом живи. Бар ми Срби имамо искуства у томе. Окупација се трпи, али се у исто време ради и на ослобађању окупиране територије. Она никада не може постати нешто “друго“, јер свака окупација је привремена. То је оно што је власт Србије требала да објави одлуком Народне Скупштине још 1999. Или бар 2008. А није касно ни сада. То је једини државотворни и достојанствени чин.

Уместо тога, кренуло се у дијалоге и компромисе по Бриселу и другде, и видимо докле смо стигли и шта нам се са Косовом десило. Садашњи “унутрашњи“ дијалог треба само да на створено стање удари печат и стави тачку. Тај дијалог није ништа друго до параван који треба да покрије или бар подели историјску одговорност за губљење Косова, тј. да се одговорност пребаци на цео народ. Ко је частан Србин, родољуб и патриота, у томе неће учествовати. То зависи од свакога од нас и наше слободне одлуке.

Како чинили, тако нам Бог помогао.

Епископ +АРТЕМИЈЕ

Говор на Конференцији: Косово – монолог или дијалог? Питање је сад!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here