Црква и Вучић: Опело за издајника

0
564

Пише: Предраг Поповић

Александар Вучић је подјармио и понизио све државне и националне институције. На чело извршне власти поставио је Ану Брнабић, особу без реалног политичког значаја и стручних квалификација. Руковођење полицијом препустио је фантомском доктору Небојши Стефановић и агресивним керберима Биљани Поповић-Ивковић и Дијани Хркаловић. Безбедносно информативну агенцију води Братислав Гашић, који у нормалним околностима не би био начелник, него предмет обраде те службе. Највиши војни официри данас салутирају пред Вучићевим алтер егом Александром Вулином, ратнохушкачким дезертером. Комплетно правосуђе претворио је у сервис за прикривање злодела својих рођака и кумова, као и за прогон противника. Интелектуалне громаде из САНУ као да не постоје, врхунске уметнике је јефтино купио, у спортске клубове инсталирао је опаке криминалце… Све је његово, осим Српске православне цркве.

И у врху СПЦ постоји струја корумпираних и похлепних владика и свештеника, који имају дугу и богату историју сарадње са сваким режимом, па и напредњачким. Предводник тог клана је Иринеј Буловић, епископ бачки и масонски, који већ деценијама управља београдском Патријаршијом. Мудар и стрпљив, Иринеј избегава политичко профанисање. Кад затреба властодршцима, ту је, учиниће све што траже, али никад се неће јавно мешати у дневнополитичке теме. Ни о чему нема став, осим о ономе што се тиче његових лукративних интереса. Не само због екуменизма, већ и због утицаја на Синод, владика Иринеј је стекао надимак Кардинал. Оправдао га је.

Патријарх Иринеј Гавриловић, без обзира на статус, није ни упола моћан као епископ бачки, али подједнако вешто балансира у односима с режимом. Ниједном изјавом се није замерио Вучићу, чак ни кад му је то била пастирска обавеза. Спремност на сарадњу доказивао је пристајањем на статирање у напредњачким политичким представама. Многим поступцима је, како изгледа из угла обичних верника, обрукао и себе и трон на коме седи. Светосавски орден доделио је доказаном комунисти, атеисти Александру Вулину, грамату СПЦ-а лично је уручио јуродивом Драгану Ј. Вучићевићу, а слична одликовања су окачена на груди секташице Зоране Михајловић, удбаша Ивана Тодорова, кафанџије Милорада Грчића и других припадника напредњачког паганског племена. Патријарх је лаике саблажњавао јавним сусретима с Војиславом Шешељем, Марјаном Ристичевићем, Маријаном Матеус, али на томе му могу замерити само они који су заборавили да је и Христ пристајао да разговара с убицама, лоповима и проститукама. Иако избегава да критикује Вучићеве политичке потезе, патријарх Иринеј га није ни одбранио од напада своје високопреосвећене браће из Синода. А, имао је од чега и кога.

Ниједан опозициони политичар није тако жестоко критиковао Вучића као што су то чинили митрополит Амфилохије, епископ захумско-херцеговачки Григорије и пензионисани владика Атанасије Јевтић. Они му годинама дрмају кавез. После сваког њиховог јавног иступа, министар Златибор Лончар има пуне руке посла, с кесама инфузије и најјачим седативима мора да опоравља Вучића од последица нервног слома.

На Амфилохијевом примеру може да се види какав Вучић има однос према Цркви, њеним великодостојницима и, уопштре, према вери. У његовом систему вредности, сви људи, без обзира да ли су у мантији, униформи, цивилу или су голи, сви су пуки репроматеријал у индустрији превара. Вучићев став према сваком човеку зависи искључиво од употребне вредности.

Кад је Амфилохије подржао студентске и грађанске протесте у зиму 1996. због изборне крађе у Београду, Вучић га је прогласио за издајника и страног плаћеника, који чак и физички личи на Хомеинија. Мишљење је променио кад је чуо како Амфилохије, после опела Зорану Ђинђићу, у проповеди у Храму Светог Саве помиње библијску синтагму „ко се мача лати, од мача и страда“. Тада је честитао митрополиту на храбрости, а касније га је често цитирао. И после трансформације из радикала у напредњака, Вучић је понављао да не жели да власт освоји на улици, по петооктобарском моделу, јер је Ђинђићев пример показао како пролазе они који се ухвате за мач. У пролеће 2011, кад му је Амфилохије био потребан да Томислава Николића спасе од срамног самоубилачког штрајка глађу, Вучић му се до неба захваљивао, обећавајући да ће му се одужити за помоћ. Пресрећан због те сарадње, објавио је саопштење у коме је истакао да Амфилохије подржава Српску напредну странку. Наравно, митрополит црногорско-приморски одмах га је демантовао.

– Није тачна изјава заменика председника Српске напредне странке Александра Вучића да сам „стао на страну“ Томислава Николића. Изразио сам бригу о Николићевом здрављу и молитвену жељу да изнађе неки други, адекватнији начин за остваривање својих политичких циљева. Јер јеванђелски метод Цркве је одувек био и остао пост и молитва у борби против личних и уопште људских искушења и зала, а никада било какав самоубилачки штрајк глађу. Та брига о здрављу мог дугогодишњег пријатеља и познаника била је и остала једини разлог разговора и „стајања на страну“ Николића – навео је Амфилохије у саопштењу.

Као што није схватио да није пристојно лажно представљати митрополита као свог политичког следбеника, Вучић није разумео ни начин на који му је одговорено после потписивања Бриселског споразума.

На протесту, који је одржан 10. маја 2013. у Београду, митрополит Амфилохије и владика Атанасије Јевтић служили су молебан за упокојење владе, Скупштине Србије и погинуле на Косову и Метохији. Молитва за покој душа Ивице Дачића, тадашњег премијера, и његовог првог заменика Александра Вучића, шокирале су јавност. И Вучић се изненадио. Није схватио какве везе душа има с политичком издајом.

Зато што је паметан, Вучић је одлучио да се „поповима“ освети на њиховом терену, у Патријаршији, на седници Светог архијерејског сабора. Никад ниједном „првом потпредседнику владе“ није пало на памет да политичким наступима ремете рад Сабора СПЦ. То не би урадио ни Вучић да је знао шта га чека.

– Бриселски споразум је издаја, коју историја неће ни опростити, ни заборавити актуелној власти. Косово је јефтино продато и поколења ће убудуће причати ко је, за колико је и зашто продао свету српску земљу. Београдски режим, који предводи Александар Вучић, признао је независност Космета – рекао је тада митрополит Амфилохије.

– Шта Амфилохије мисли о мени, чули смо на митингу на коме је говорио пред 3.000 присутних. Али, нећу прихватити квалификацију да сам издајник, ја се борим за свој народ на најбољи могући начин – галамио је Вучић, саблажњавајући све присутне владике.

Уверен да је истина на његовој страни, ако ништа друго зато што подмићивањем, притисцима, лажима и насиљем, осваја гласове бирача, Вучић је наставио да се јавно обрачунава са црногорским митрополитом. „Ако хоће да се меша у политику, Амфилохије прво нек изађе на изборе“, говорио је Вучић, не схватајући да би, по том аршину, и он прво требало да се постом и молитвом припреми за покајање, па да се исповеди и призна грехе. Наравно, од тога нема ништа. И кад би он хтео, тешко би се нашао духовник који би имао снаге да саслуша ту хорор сторију.

Вучићу не смета само природа Амфилохијеве критике, шум у систем му уноси чињеница да на њега не може да утиче. Узалуд га вређа, митрополит му узвраћа истом мером. Не може ни да му прети, не плаши се; ни да га подмићује, овај има све што му треба. Вучић није навикао на комуникацију с таквим, аутономним, људима, нема их у својој породици, окружењу, странци…

Исти проблем, само сто пута наглашенији, има с владиком Атанасијем Јевтићем. Још као епископ захумско-херцеговачки, Атанасије је немилосрдно критиковао Слободана Милошевића. Жестина с којом се обрушавао на тадашњег председника Србије бледа је сенка начина на који сада грми против Вучића. И док се, заједно с Амфилохијем, јавно молио за покој душа актуелних владара, Атанасије је износио најтеже оптужбе, не штедећи ни Дачића: „Премијер Дачић каже да је за земаљску политику, не интересује га небеска, тако је говорио и Ђинђић, а како је завршио нека Бог суди“.

После потписивања другог Бриселског споразума, Атанасије се устремио само на Вучића, оптужујући га да је приватизовао и небеску и земаљску Србију и да се, као сваки неокомунистички мутант, прогласио за господара неба и земље, пресудитеља судбине Србије и српског народа. У отвореном писму, пензионисани владика је признао да није очекивао да „тај скоројевић“ буде толико примитивно претенциозан да покуша српском народу да промени свест.

– Србија није имала на врху власти таквог дилетанта и примитивца какав је Вучић. Ко том јадову Србину, ругачу јединствене небоземне Србије, даде власт и право да ми скраћује просторе и границе једине отаџбине? Ко га је то овластио да из свог снобовског, еврослинавског, безверног и лакејски поданичког, несмисленог и бескичменог провинцијализма (да ли само бугојанског) новоколонијалној Европи предаје српско Косово? За њега, самозваног скоројевићког окупатора и предатора, Србија је над Косметом „мртва“, тако да се, по форензичару Вучићу, у њој само умире. Код Вучића, тог самопренапетог човека, опседнутог собом и својом незаменљивошћу, одмах се види отуђеност од изворног карактера и етоса овог народа, од живог предања и идентитета и интегритета српског – дијагностификовао је Атанасије примитивца на власти.

На видовданском парастосу на Газиместану, владика Атанасије није критиковао Вучића само због издаје Косова и Метохије, него и због тога што је за премијера предложио Ану Брнабић.

– И оно мало деце што имамо, хоће пустахије да одузму. Издајници не поштују људски род, већ само намећу оне које не рађају децу и не само нероткиње, већ и антироткиње, које су против српске деце – рекао је Атанасије, док су га, стојећи у првом реду, слушали патријарх Иринеј, принц Александар Карађорђевић, принц престолонаследник Данило Вучић и кукавни Марко Ђурић.

Вучић је заштиту затражио од патријарха Иринеја. Као што се и раније ограђивао од Амфилохијевих изјава, патријарх је на исти начин објашњавао да не може да утиче на владике. Да би задовољио сујетну земаљског господара, причао је како верује да Вучић чини све што може како би заштитио српски народ на Косову и Метохији. Боље да није. Тиме је само разгоропадио Атанасија.

– Ваша Светости, како не видите да подржавате велеиздајника Вучића у његовој ужурбаности да што пре потпуно изручи Космет злочинцу Тачију и зликовцу Харадинају. Ви се питате, оправдано, зашто се протерани Срби не враћају на Косово? А не питате се зашто фамозни „спасилац Срба“ и „усрећитељ Србије“ Вучић, за коју мисли да је његова приватна прћија, ништа не предузима за заштиту преосталих Срба широм Космета? А и како би кад је то најординарнији лажов и манипулант, претенциозно и нарцисоидно до болести опседнут собом и својом најпримитивнијом „величином“. Србија под њим тоне све дубље и дубље, и све је отуђенија од свог народа и саме себе. Тај немачко-евро-амерички глумац и циркузант срља као гуска у маглу у тзв. евроинтеграције, а прозирно је, сви знамо да га неће тамо примити док не призна Косово. Хор пајаца и кловнова око њега само му аплаудирају и хвале га, а он као пеливан игра двоструку или троструку игру на штету Србије. Ви кажете да „Вучић верује о Косову као што верује и наш народ“! А он јавно говори, и то с поругом и иронијом, да је Косово „мит“ и да је наше косовско опредељење „митологија“. Па, зар то верује наш светосавски и светолазаревски народ? Знате ли шта у Грачаници и на Газиместану каже наш народ? Каже – овај председник није мој председник и овај патријарх није мој патријарх. Молим Вас, немојте, као патријарх пећки и свесрпски, да подцењујете тај божји народ и да га вређате површним и неодговорним изјавама – истакао је владика Атанасије у отвореном писму патријарху Иринеју пре месец дана.

И Атанасијев наследник на месту захумско-херцеговачког епископа Григорије Дурић критикује Вучића, али без тако конкретних и сочних епитета и квалификација. То и не чуди, пошто је Григорије много сличнији Вучићу него Атанасију или Амфилохију. Мале разлике условиле су и специфичну врсту турбулентног односа међу њима.

Вучић је владику увек третирао у зависности од дневних политичких потреба. Док је био у опозицији, и за време свог радикалског и напредњачког стажа, Вучић није опраштао Григорију блискост с Борисом Тадићем и Милорадом Додиком. Тада је владику називао хедонистом, који срамоти СПЦ. За дивно чудо, говорио је истину о томе да Гришка купује мобилне телефоне од по 7.000 евра, вози „масерати“ који је платио 130.000 евра и нешто јефтинији мотор „Харли Дејвидсон“, фризуру намешта за 150 евра и шири бизнис од Дубровника до Земуна. Вучић га је, таквог, сматрао већом срамотом него што су хомосексуалац Василије Качавенда или педофил Пахомије Гачић.

Чим је дошао на власт, Вучић је кренуо с одмаздом. Наредио је полицији и тужилаштву да поведу истрагу пословања извесног бизнисмена Мате Уљаревића, чија фирма „Неимарство“ је градила неколико пословно-стамбених зграда у Београду. Пошто се у Требињу верује да Уљаревић води бизнис парама владике Григорија, Вучић је хтео да га раскринка и оптужи за присвајање новца из црквене касе. Љут због истраге, Григорије није хтео да, у пролеће 2013, прими у госте председника Србије Томислава Николића. Позвао је Требињце на бојкот тог догађаја, а сам је збрисао у Мостар. Да досоли, у изјавама за босанско-херцеговачке медије Николића је назвао „беном“ и „нешколованим магаретом“. Вучић му то није узео за зло. А, и што би? Ем је рекао истину, ем није њега етикетирао.

Није прошло много, Вучић је пригрлио Додика, а с њим и Гришку. Као да ништа није било, изљубили су се почетком априла 2016, приликом сусрета у Мостару. Григорије је похвалио Вучићеву „огромну љубав и бригу за Србе у Херцеговини“.

Додик, који их је спојио, био је и узрок разлаза. Кад је стављен на америчку, стављен је и на Григоријеву „црну листу“. С њим и Вучић. У кампањи за председничке изборе у Србији, владика захумско-херцеговачки подржао је Вука Јеремића и јавно нагласио разлике које су га увек одвајале од Вучића.

– Вучић и ја никад нисмо били на истој страни. Од 1992. до данас. Ја сам био за Европу и демократију, он није био. Ја сам увек био против Милошевића. Он зна да ја нисам за њега. Баш ме брига што зна – изјавио је Григорије.

Казна је стигла брзо, на првом заседању Сабора СПЦ, кад је Вучић преко патријарха Иринеја и владике бачког Иринеја средио да се Григорију одузме административна управа над дабробосанском епархијом. Иако то није изговорено на Сабору, све владике су знале да је Григорије на удару због сарадње с америчким амбасадорима у Сарајеву и Београду, као и због подршке Јеремићу.

Да не би прошли као Григорије и трпели ударе на своје пословне комбинације, већина владика ћути и извршава налоге владара. Неки од њих су већ добили награду за послушност. Захваљујући Вучићевој подршци, Порфирије Перић аванзовао је на место митрополита загребачко-љубљанског. Пошто је Порфирије рођак диктаторове маме Ангелине, одавно су створили специфичне односе. Кад год би падао у депресију, Вучић је тражио и добијао Порфиријеву духовну помоћ. Узвраћао му је на практичније начине. Преко свог ментора Миодрага Ракића, Вучић је тадашњег игумана манастира Ковиљ убацио у Радио-дифузну агенцију и помогао његовом медијском брендирању. Касније, кад је разбио новосадски одбор Двери, Порфирија је поставио за незваничног политичког комесара паразитске групе која се назвала Трећа Србија. Порфирије је лично одлучивао ко ће да добије неки посао у предузећима, која су на управу препуштена трећесрбијанцима. И у последњој председничкој кампањи митрополит загребачки сврстао се на победничку страну. Тајно је агитовао за Вучића, а јавно је захтевао да Вук Јеремић избаци његову фотографију из једног предизборног спота.

Вучићеву политику подржавају и главешине СПЦ-а с Косова и Метохије владика рашко-призренски Теодосије и игуман дечански Сава Јањић. То и не чуди, пошто се они одавно понашају као да су великодостојници будуће Косовске православне цркве.

Иако Вучић увек може да рачуна на сусретљивост партијарха Иринеја и групе подмићених и уплашених владика, све му је узалуд док год Амфилохије и Атанасије нападају његово божанство. И да није њиховог опела за његово упокојење, Вучић би их се плашио, као што се плаши свих људи које не може да купи. Његов ментални склоп напросто не прихвата чињеницу да постоји неко ко није на продају, ко ће због Косова и сличних ситница одбацити прилику да буде у његовој милости.

Без обзира на брутлно тачан Атанасијев опис велеиздајника, окупатора и ординарног лажова, хришћанске догме Вучићу још омогућавају да се покаје и спаси душу. За спас Србије потребно је да му надлежне државне институције омогуће фер и поштено суђење, па да у установи затвореног типа окаје грехе. Не у Ковиљу, него у Забели.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here