Модернизовани патриотизам

0
261

Пише: Марко Милачић

Двије вјековне црногорске константе – односи са Србијом и Русијом – тај ген петровићевске Црне Горе, ти историјски темељи нашег његошевског бића, дрмају нам се пред очима. Три деценије, откад је споља пројектована и инсталирана криминогена власт, траје тај процес разора бића, фалсификовања историје и релативизовања нашег колективног ја. Опасније је него икада: тресу се темељи, заједно са историјом под њима, а нико да их озбиљно придржи, оздрави и ојача.

Србија је, у три деценије, више пута окусила смјењивост власти издижући се, данас, на ниво најважнијег, моћног регионалног играча. Русија се издигла на ниво једног од глобалних, свемоћних лидера. А Црна Гора? Државна анти-политика марионетског режима, као званичне промовише анти-српску и анти-руску политику. Од двије националне историјске шансе – Београда и Москве – утемељене у културним, историјским, вјерским и традиционалним блискостима, Подгорица је створила двије националне трауме оличене у неповјерењу и непријатељству. Званична црногорска политика личи на групу камиказа и канибала: рушимо сопствене темеље и гутамо сопствено биће. Има то име: анти-црногорска политика.

Санкције Русији и однос према Србији (мимо куртоазног и процедуралног) само су врх леденог бријега нашег дубоког националног пада. Треба бити ванредно глуп или неопјевано недобронамјеран и уцијењен – а чини се да је обоје у игри, са акцентом на овом другом – па се овако понијети према насљеђу које смо, крвљу и срећом, добили у аманет, када су нам преци на уво дошапнули важност наших односа са Србијом и Русијом, за нас саме. Не говорим о народном традиционализму, већ о државној мудрости. Не причам о емоцијама, већ о одговорности нација које желе да буду велике, а такве – за разлику од нас – држе до својих вјечних веза. Велике државе, чувају велике везе.

Можете ли замислити да Сарајево води анти-турску политику и уведе санкције Анкари? Да ли се може домислити да Беч промовише анти-њемачку политику и потпише санкције Њемачкој? Да ли реално звучи да ово што контролише Косово почне анти-албанску политику и одлучи да спроведе санкције Тирани или Анкари? Ако је Москва центар православља, доминантне конфесије у Црној Гори, није ли политички, да – политички, о духу и метафизици нека говоре свештеници, није ли, дакле, политички глупо и непрагматично, немати најбоље односе са таквом адресом? Још више: није ли то обавеза коју намеће једна већина? То је типично питање геополитичког прагматизма. Ако је Београд матица Срба, па и да их је далеко мање од пописаних, огромних 30 одсто у Црној Гори, па и да не дијелимо исту историју, па и све да нијесмо исти народ, Срби и Црногорци, а јесмо, зар није политички и економски анти-мудро, немати најбоље односе са таквом адресом? Црна Гора се бави управо таквим, опасним стварима: прихватили смо улогу батине, тиме батињајући и себе саме по челу.

И није то опасно само за православце, тај наопаки и патолошки, деструктивни однос према Београду и Москви, то је опасно по све народе Црне Горе, по регион. То је, управо, анти-грађанска политика. Није ли Бошњаку боље да земља у којој живи, Црна Гора, има сређене и стабилне односе са оном земљом која не у малој мјери утиче на регион, па и “његову” Босну, са Србијом? Пита ли се, рецимо, мој брат Бошњак како то да “његов” Ердоган само што се није побратимио са Путином, а “његов” Мило Путину уводи санкције? Пита ли се Бошњак како то да “његов” Кадиров “служи” Путину, а “његов” Мило пљује по њему? Одговор је на длану: Ердоган и Путин су суверени, а Ђукановић марионета. Питање је само: до када ћемо трпјети да и ми, скупа са њим и због њега, будемо то исто, марионете и батине. Питање је велико као наша историја: хоћемо ли да будемо нација са интегритетом или народ на поводац. Ко воли такве народе? Не воле их ни они који их контролишу.

Односи Црне Горе са Србијом и Русијом нијесу само таоци политике власти већ и политике опозиције кроз све ове деценије. Мало шта је на овом свијету – не рачунајући Кинески зид и математичке аксиоме – остало тако непромјењиво као црногорска опозиција у својој неријетко промашеној методологији, често неоргиналним стратегијама и истрошеним политикама. Сада када се темељи нашег бића тресу, дужност је, нарочито младе генерације политичара, нас, да у процесу демократизације цјелокупног црногорског друштва оздравимо, оснажимо и унаприједимо односе са Србијом и Русијом. То је обавеза коју заједно налажу и ђед и унук, и култура и економија, и прошлост и будућност. И дух, и џеп.

Вријеме је за нову, опозициону еру: модерног патриотизма. Односи са Србијом, као и односи са Русијом, морају бити постављени на нове темеље модерности. Не безличног мондијализма, већ здраве модерности. Савремени патриотизам је отворен и двојак, осим националног идентитета и борбе за његово очување, он мора истовремено да говори и са позиција универзалних, космополитиских вриједности, логиком: нијесам за најближе односе са Србијом само јер сам Црногорац или Србин, већ јер сам за миран и просперитетан регион. Нијесам за најбоље односе са Русијом само јер сам православац, већ због тога што је то мудро, важно и здраво за планету. Патриотизам за 21. вијек.

Нова естетика патриотизма, осавремењени патриотизам, није само питање форме, то је и питање суштине: у самој ријечи естетика, крије се ријеч етика. Потребна нам је нова естетика односа са Србијом. Нова естетика односа са Русијом. Ништа мање и нова естетика односа са Западом. Нова естетика начина на који се у политици представља православље и црква. Нови живот и свјежина једној вјековној идеји. Нови талас, модерности. Нова култура једне старе идеје. Нова култура политике. Цивилизовано родољубље. Нова естетика српства у Црној Гори. Коначно: нова естетика слободе. Убијеђен сам да у тој реформацији – која мора бити праћена великим теренским радом – лежи кључ многих наших актуелних немира: без таквог приступа нема пуне стабилности за ову земљу, без таквог осавремењивања нема цјеловитог рјешења, без тога нема националног консензуса, без тога ћемо живјети на опозиционим политичким развалинама, тако најмање трећина народа (п)остаје острво. Обострано је потребан мост. Ово је његова скромна скица.

Надмашује ово Црну Гору. То је питање региона, Европе и свијета, само се тако јасно прелама на овом парчету Балкана. Русија је шанса Запада и Запад је шанса Русије. Европа без најбољих односа са Русијом је, видимо, Европа без интегритета. Безлична слушкиња грубе моћи неспособна да се снађе, смијешна и тужна у свом духу слуганства, комична до те мјере да санкције које уводи Русији, више штете њој него Русији, а мора да их уведе. Борба за најбоље односе са Русијом стога је про-европска политика и борба за слободну Европу. То је прави европски патриотизам. Свјесна је тога, боље него ико, Ангела Меркел. Шарл де Гол, тај велики дух Запада, сањао је о Европи са Русијом, Европи од Атлантика до Урала. И ми ћемо. Вашингтон ће, кад-тад, схватити да је и за њега Русија велика шанса, а камоли за Црну Гору.

Ко је велики схватиће, ко је мали касниће.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here