БОРБА ЗА ВЈЕРУ Владимир Димитријевић: Бољшевичка револуција и рат против Христа

0
310
Пише: Владимир Димитријевић
НОВОМУЧЕНИЦИ И БОЉШЕВИЦИ

Када говоримо о бољшевичкој револуцији, увек морамо да се сетимо да је она значила најкрвавији прогон православних хришћана у досадашњој историји. Њу је покренуо сатана да би уништио Цркву, али је Бог све окренуо у Своју славу: Царство Божје се напунило новим свецима. Величанствена је смрт – мучеништво за Христа. Свети Јован Златоусти је својевремено писао: „Благословен да је Бог! И у наше време се јављају мученици, те смо и ми били удостојени да видимо народ – убијен Христа ради, људе који су пролили своју крв, која је наводнила целу Цркву“. У наше време, и ми можемо, заједно са Златоустим, да исто кажемо о Светим Новомученицима и Исповедницима руским и србским, који сада стоје у хору Божјих угодника пред престолом Цара славе и заузимају се за наше народе.

Заједница Новомученика Руских се састоји од представника свих занимања и сталежа Русије – почевши од времена Цара-мученика, па све до последњег  путујућег боготражитеља, најбоље деце Русије. На њих су руку дигли они који су на свету хтели рај, али рај без Христа и рај против Христа, који се претворио у пакао.

КОМУНИЗАМ КАО АНТИРЕЛИГИЈА

Руски делатник Светског конгреса породица, Алексеј Комов, у разговору са потписником ови редова, подсећа: “Уместо Десет заповести, имали смо партијски програм, уместо Свете Тројице Маркса, Енгелса и Лењина, уместо свештеника комесаре, уместо Царства небеског – светлу будућност на земљи, уместо крста – петокраку и пионирску мараму, уместо икона Лењинове бисте, уместо крштења пријем у пионире, комсомолце, партију, уместо светаца – хероје социјалистичког рада, уместо васкрслог Христа – Лењинову мумију. Петокрака је вишезначно окултни симбол – у јудаизму то је звезда Соломона, у масонским ложама кључно знамење ове тајне организације, у средњовековним јересима, попут катарске, застава мржње према традиционалним облицима живота и сан о хиљадугодишњем царству човековом на земљи. Срп је симбол неизбежне смрти, који је био у рукама Плутона, цара подземног света. У средњем веку смрт је, ако се сећате, представљана са српом у руци. Чекић је масонски инструмент изградње Соломоновог храма и симбол власти над друштвом. Лењинов маузолеј, у који је смештена злокобна мумија, грађен је по узору на степенасте пирамиде Месопотамије и Мексика, а тамо су, зна се, приношене и људске жртве.

Да ли је случајно да су, у име „светле будућности“, после 1917. побијени милиони: царска породица Романових, грађански слој, козаци, сељаци, дворјанство, а најпре људи хришћанске вере? Рецимо, само 1937. ухапшено је 162 500 делатника Руске православне цркве, а стрељано њих 89 600. Русија је пре доласка бољшевика имала 80 000 храмова и капела, да би их уочи Другог светског рата остало стотинак. Имала је хиљаду манастира, да би сви до једног били затворени. Кад је Стаљин решио да се обрати Цркви ради помоћи у Великом отаџбинском рату, само тројица епископа су били на слободи.“

А све је почело од тврдње Маркса и Енгелса да је „религија опијум за масе“.

ПОЧЕЦИ МУЧЕНИШТВА

За време Помесног сабора Руске Цркве 1917-1918, у Москви, Свети патријарх Тихон је примао вести из свих крајева простране Русије о мученицима и исповедницима, који примају смрт Христа ради, а које убијају бољшевици. 31. марта 1918, за време заупокојене Божанске Литургије, која је служена у храму Московске духовне академије, патријарх Тихон је помињао мученике, именујући их овако: „И друге из свештеничких, монашких и мирјанских сталежа, чија имена Ти, Господе, знаш“.

Првомученик руског свештенства је био протојереј петроградске епархије, отац Јован Кочуров. Због својих неустрашивих беседа, он је био подвргнут батинама; након којих су га, полумртвог, вукли дуж железничких шина, док није предао своју душу Богу. А 25. јануара 1918. године убијен је у Кијеву племенити старац, митрополит Владимир.

Бољшевици су Христа одмах ставили на нишан: Он им је сметао у намери да остваре своје утопијске планове.

Свака утопија,како рече отац Георгије Флоровски, болује од патоса насилног даривања среће. Ако нећеш да те усрећимо, ми ћемо те убити.

ЦАРСКИ МУЧЕНИЦИ

Половином јула 1918. у Јекатеринбургу, по наређењу мрачне силе, сурово је убијен Цар Николај заједно са својом  породицом и верним слугама. Извршиоци злочина нису имали сажаљења чак ни према његовој невиној деци. Није више било кротког и братољубивог Цара у Русији – он, који је у фебурару 1917. лишен слободе, узет је од народа, и хришћанска се крв у потоцима проливала по руској земљи. Четири дана након убиства Царских страдалника, патријарх Тихон је, у једној од московских цркава, рекао: „Ми знамо да је он ( Цар Николај, нап. В.Д.) одрекавши се престола, заиста наставио да се, из љубави према Русији, брине о њеном добру. Он је могао, након свог абдицирања, да нађе себи неко сигурно прибежиште и релативно миран живот преко границе, али он то није урадио, желећи да страда заједно са Русијом. Он није предузео никакве кораке да би побољшао свој сопствени положај, он је смирено предао сам себе сопственој судбини/…/. Не можемо да дођемо себи због овога, и морамо да објавимо ово свима да чују, као хришћанима, и као синовима Цркве. Пустимо их нека нас ради тога зову контрареволуционарима, нека нас затварају, нека нас стрељају. Ми смо спремни да страдамо и да претрпимо све ово, са надом да се и на нас могу односити Спаситељеве речи: „Блажени су они који чуше реч Божију, и одржаше је“.“

Дан после јекатеринбуршког злочина, света монахиња Јелисавета Фјодоровна, сестра Царице-мученице Александре, и њена саподвижница, монахиња Варвара, као и кнежевићи царске крви Романова: Иван Константинович, Игор Константиновић, Константин Константиновић, Владимир Палеј, Михаил Сергијевич и слуга Божији Фјодор, били су убијени у Алапајевску на Уралу. Они су живи бачени у једно рударско окно, након чега су у окно бачене бомбе. Света Јелисавета је помагала умирућем кнезу Ивану Константиновичу до самог краја, завијајући му ране, певајући песме опела и друге, величајући Бога, док коначно, и за њу нису почеле да се певају небеске песме. Близу светитељкиног тела нађене су две неексплодиране гранате, а на њеним грудима је лежала икона Спаситеља.

Свете мошти монахиња-мученица, Јелисавете и Варваре, изнете су биле из земље приликом повлачења Беле армије, а 1981, пре канонизовања Новомученика руских у Руској Заграничној Цркви, њихови ћивоти, смештени у Јерусалиму, у руском женском манастиру у Гетсиманији, били су отворени ради поклоњења.

МУЧЕНИЦИ ИЗ ДОБА ГРАЂАНСКОГ РАТА

Године грађанског рата, од 1918-1922. потврђују се као истински крваве године за Руску Цркву, пошто већина мученика потиче из овог периода.

У Вороњежу, 1919, сто шездесет свештеника било је убијено, заједно са архиепископом Тихоном. После повлачења Беле армије из града, они, следујући пример свог архипастира, нису хтели да напусте своје стадо, и сви су се удостојили мученичког венца. Самог старог владику бољшевици су обесили на царским дверима у цркви манастира Светог Митрофана. Заједно са њим, у самом том манастиру, убијено је седам монахиња – убице су их бациле у бачву са врелим катраном.

Од децембра 1918. до јуна 1919. у Харкову је било убијено седамдесет свештеника Харковске епархије. У Перму 1919, пронађена су стрељана четрдесет два клирика. У пролеће, када се снег отопио, обрели су њихова света тела, сахрањена у башти богословије, од којих су многа на себи носила трагове мучења.                  

У Тоболску 1921. је убијено сто свештеника.                                        

Иста се ствар догађала дуж целе руске земље; свуда су текли потоци хришћанске крви.                                                                         

Мучења, која су ови страдалници поднели, нису се много разликовала од мучења хришћана у првим вековима.                       

Мучитељи су одвукли епископа соликамског Теофана до залеђене реке Каме, свукли га нагог, сплели му косу у плетенице, везали их заједно, онда су, провукавши штап кроз њих, подигли епископа увис, па га полако спуштали у отвор у леду, да би га опет извукли, све док се није по њему, још увек живом, нахватао слој леда два прста дебео, и у тим мукама предао душу своју у руке Божије. Овај злочин се одиграо пред очима бројних сведока – владичине пастве, која је плакала и молила се за свог архипастира – новомученика Теофана, светитеља пермске земље.

Године 1918, у граду Самари, на не мање бруталан начин, убијен је епископ михајловски, Исидор (Коловков): он је био набијен на колац!

У граду Херсону, те исте године, три су презвитера распета на крстове.

 НОВОМУЧЕНИЦИ – СВЕДОЦИ ЉУБАВИ БОЖЈЕ

Будући подстакнути од ђавола – првог узрока свих прогона Цркве у свим вековима, нови мучитељи су подвргавали своје жртве истим врстама мучења која су Јевреји, многобошци и муслимани користили у првом и следећим вековима прогона.

 Овим Божијим угодницима могу бити приписане речи Апостолове, које се односе на прве мученике Цркве Божије у Старом Завету… од којих су многи „камењем побијени, престругани измучени, од мача помреше…“ „… не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење…“ (Јевр. 11, 37; 11, 35).

Мучења за Христа и саму смрт, мученици су сретали неустрашиво, они су се радовали што у својим патњама наликују своме Искупитељу.

Пре своје смрти, многи од њих су се молили за своје мучитеље, благосиљали су своје убице, позивали су их на покајање. Првомученик Митрополит Владимир Кијевски, пре но што је био убијен, подигавши своје руке молио се Богу овако: „Господе, опрости ми грехе, вољне и невољне, и прими мој дух у миру“. Онда је благословио своје убице са обе руке и рекао: „Господ вас благосиља и опрашта вам“. И, након тога, када митрополит више није имао времена ни да спусти своје руке, убијен је са три хица.

Јеромонах Атанасије, из Спасовог скита, одведен на погубљење, клечао је, молио се, осењивао се крсним знаком, устајао, високо уздигнувши своје руке благосиљао бољшевика који је са пушком стајао преко пута њега. Извршилац је хладнокрвно устрелио пастира, који га је управо благословио.                          

Архиепископ астрахански Митрофан благословио је своје убице пре свог погубљења, због чега му је један од њих ударио руке дршком пиштоља, затим зграбио јерарха за браду, и савио његову главу до земље са таквом силином да му је расекао уста,  устрелио је мученика у храму.  

Протојереј Јован Восторгов, познат у целој Русији као беседник, старешина Саборне цркве Светог Василија Блаженог у Москви, пре погубљења, благословио је све који су били осуђени са њим, и био је први који је закорачио на ивицу отворене јаме. Владика Лаврентије (Књазев), пред своје погубљење, позивао је војнике на покајање, беседио им је стојећи пред нишаном њихових пушака, бринући се за будуће спасење Русије. Руски војници су одбили да га стрељају, те су га Кинези убили.        

Владика Никодим Белгородски, пре свог смакнућа, пошто се помолио, благословио је кинеске војнике, и они су одбили да пуцају. Она су их заменили нови војници а владику су им довели обученог у војнички шињел.

БОЉШЕВИЧКИ СУДОВИ ПРОТИВ ЦРКВЕ

Због чињенице да је свет све чешће протествовао против непоштедних прогона Цркве у Русији, прогон је почео да добија лажне законске форме. Појавили су се судови и судије. Баш као што су у древна времена идолопоклоници захтевали од хришћана да се одрекну Христа и обожавају твар, тако су исто и судови безбожника захтевали од мученика да се одрекну свог Творца, и да обожавају безбожничку утопију, обећавајући за ово трулежну земну слободу и пролазна земаљска добра.

Неки нису могли да издрже и отпали су од Цркве, било је чак и свештеника који су се јавно одрекли Христа. Појавили су се били свештеници-плаћеници, који су, против своје савести, покушали да створе идеју о „сагласју“ између Цркве и богоборне владе. Велики део верних, одмах препознавши плаћенике, који су се били увукли у окриље Цркве, престали су да посећују храмове које су ови били запосели, према речима Псалмопевца: „Ненавидим друштво безаконичко, и с безбожницима не седим“ (Пс. 26, 5) и посећивали само оне цркве, где се спомињало име Светог патријарха Тихона на Божанским службама.

ОТИМАЊЕ ЦРКВЕНЕ ИМОВИНЕ

Као следећи изговор за прогањање православних хришћана у Русији, бољшевици су истакли конфисковање црквених драгоцености. У земљи је, због грађанског рата, наступила страховита глад; користећи се тиме, безбожници су одлучили да појачају гоњење. Лењин је писао о овом случају:“Што већи број представника реакционарне буржоазије и реакционарног клира успемо да стрељамо у овој ситуацији, то боље“.

Под изговором конфискације црквених драгоцености, године 1922. убијено је 2 691 свештеномученика, 1962 монаха-мученика и 3 447 монахиња-мученица.

У Петрограду, ноћу, између 12. и 13. августа 1922. митрополит Венијамин (Казански), дубоко поштован од свих обичних радника петроградске епархије, био је убијен са неколико угледних клирика и црквених делатника.

За време митрополитовог судског процеса, када му је било наређено да каже последњу реч, он је искористио тај тренутак да докаже судијама невиност оних који су били са њим осуђени, упознавши их са олакшавајућим околностима за сваког од њих. Кривицу је узео на своја плећа, и тражио да остали буду пуштени на слободу. Судија је захтевао да каже нешто о себи. „О себи? Шта могу да вам кажем о себи? Само једну ствар… Ја не знам која ће ме ваша одлука снаћи, живот или смрт, али, без обзира шта ви објавили, ја ћу са подједнаким страхопоштовањем да уздигнем своје очи увис, осенићу се знамењем крста (у то време се митрополит  широко прекрстио), и рећи: Слава Теби,  Господе Боже, за све!“

Слични су се судски процеси одржали скоро у свим градовима Русије. Рецимо, 13. априла 1922, због одбијања да предају у руке безбожника црквене сасуде освештане Светим Даровима, једанаест московских свештеника било је осуђено на стрељање. У вези овог случаја, на суђење је био доведен и сам Свети патријарх Тихон. Због својих смелих говора, био је ухапшен и затворен у Донском манастиру, без права да прима посете; само му је једном дневно било дозвољено да изађе на балкон, и да, из далека, благослови народ.

ПРОГОН ПАТРИЈАРХА ТИХОНА

У Москви, пола године касније, опет је одржан један судски процес, који је укључивао и проблем конфискације црквених драгоцености; на овом процесу, 118 људи је било окривљено за злочин. Издајнички свештеници и епископи обновљенци (модернисти у служби бољшевика) су приписивали масовна смакнућа верних ненагодљивом ставу патријарха и целе „тихоновске“ Цркве према совјетској власти. На једном до њихових лажних „сабора“ они су решили да лише Светог Тихона његовог патријарашког чина и монашког пострига. Обновљенски псевдо-митрополит је захтевао, у бољшевичким новинама „Известија“, да Патријарх Тихон и његови приме „заслужену казну“. Гонитељи су већ припремили казну за њега, али, очигледно, другачији му је венац Господ припремио. Сам патријарх искрено је желео мученичку смрт, тај брзи прелаз у Царство Небеско, кога су се удостојили Свештеномученици Владимир Кијевски, Венијамин Петроградски и други јерарси, пастири и мирјани. За њега би то био дугожељени крај многострадалног живота. Али, Господ је одлучио другачије: крст који је требало да понесе, био је управљање Руском Црквом у време најкрвавијег периода њеног постојања. Снага за ношење овог крста лежала је једино у смирењу Светог патријарха Тихона. Благо, и без роптања, он је носио своје послушање – патријараштво, дато му од Цркве, која је била исцрпљена због неподношљивих терета, али се није предавала. Од њега су бољшевици много пута захтевали одлуке које су биле противне његовој савести, претећи, истовремено, да ће да стрељају неког од његових верних архипастира, или пастира. На саме његове очи, убијен му је најближи пријатељ, његов келејник, Јаков Полозов, кога је цела Москва знала, и која је дошла на  сахрану, да га испрати. И самог патријарха су напали, али је он, са раном од ножа на леђима, служио и беседио у цркви Свете Тројице.

Само Бог зна колико је много морало да претрпи његово мученичко и љубвеобилно срце. 25. марта 1925. на дан Благовести, Тихон, патријарх московски и сверуски, одморио се од земаљских брига. Пре свога уснућа, он је, као Свети Јован Златоусти, три пута одао славу Богу, трократно уздижући своју руку да би начинио знак крста. После свега, смерно је прешао Господу. Патријарх Тихон је био узет из земаљске Цркве, да би сада, из Небеске Русије, сијао Свештеномученик Тихон Московски.

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ПЕТАР НА ЧЕЛУ ЦРКВЕ

Након смрти патријарха Тихона, митрополит Петар Крутицки је постао челник Руске Цркве. Његов живот је био налик његовом имену. Он је постао та стена о коју су се размрскали сви узалудни покушаји бољшевика да подјарме Цркву. Он је непоколебљиво одбио поновљене предлоге власти о узајамним уступцима, и када су агенти, који су му били послани, стигли са овим предлозима, он им је показао врата, са речима: „Све ви лажете, не дајете ништа, осим обећања“. 10. децембра 1925. био је ухапшен. Од тог времена, митрополит Петар се никада више није вратио да непосредно руководи Црквом, и све до саме своје смрти, мучио се по разним затворима, у изгону, трпећи глад, хладноћу и ружење од стране својих прогонитеља.

Заједно са митрополитом Петром била је ухапшена и група епископа – истомишљеника, који су, у то доба, живели у Москви.

У овом периоду прогона Цркве, 1926. године 117 епископа је било у разним затворима и у прогонству. Руска Црква је остала без свог архипастира. Најстарији од свих епископа, који су још били на слободи, био је викарни епископ јарославске епархије, архиепископ углички Серафим (Самоилович), који је стао на кормило Цркве. Бољшевици су почели да подносе исте оне захтеве које су доносили митрополиту Петру; због овога је био позван у тајну полицију, ГПУ, где је држан три дана. Не успевајући да га приволе да се сложи са њиховим захтевима, чекисти су покушали да застраше Владику: – „А ако Вас не пустимо да идете, ко ће да води Цркву?“ – „САМ ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС“, уследио је овај, достојан поштовања, јерархов одговор. Након овога послали су архиепископа Серафима у концентрациони логор Соловке; он је преживео и неколико других логора и умро у прогонству, у месту Коми, на крајњем Северу.

Канонизација руских Новомученика и Исповедника обављена је 1981. године у Руској Заграничној Цркви, а 2000. године у Московској патријаршији. На крви Новомученика помириле су се Московска патријаршија и Руска Загранична Црква. Та крв је залога будућности Русије, које ће бити ако Русија и њен народ остану верни Христу.

ПРОРОЧКА РЕЧ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

А пад комунизма и победу хришћанства прорекао је велики христољубац и народољубац, русофил Свете Русије, наш Владика Николај, у писму једном руском емигранту који је много туговао због пада његове отаџбине у ропство комунизма: “Без страдања Православље се не би одржало ни сто година у чистоти својој. Оно никада за 19 столећа није имало једно цело столеће мира и слободе, без гоњења, без бичевања, без робовања, огња, страха и ужаса. То друге вере не схватају. То јеретици не поимају. Ниједан од народа, који је изабрао царство земаљско за свој идеал среће, не схвата и не поима, шта се то данас ради са православном Русијом. То схватају само видовити, који гледају вечно и бесмртно Царство Христово као стварност. Но и видовитост је кћи страдања.

Утеши се, братушко драги, утеши се васкрсењем Христовим. Не ропћи на безбожнике, који гњету руски народ. Свеједно је били они, били Монголи. Идолопоклоници су и једни и други. Монголи се клањају идолима од материје. Садашњи угњетачи Русије клањају се идолу материје. Они се клањају материји као божанству, индустрији као божанству, држави као божанству. Они себе називају безбожницима; и право говоре. И кад би се називали идолопоклоницима, опет би право говорили. Но ти кад збориш о несрећи руској, не заборави, да су угњетачи а не угњетени данас најнесрећнија бића на руској земљи. Жали их; не осуђуј. Јер ће се сасушити као трава. Један по један силазиће с памети и с власти. Аргати су Божији, и ако то они не увиђају. Сву воду ипак навраћају на Христову воденицу. Својим халакањем против Христа они раде за Христа. Није им дато сад, да то виде. Но кад се уклоне као сенке, онда ће видети. И заридаће горко, јер неће имати ништа више да приме осим проклетства. Јер им је надница потпуно исплаћена овде на земљи у виду оне пролазне силе и власти. А ти не плачи него радуј се. Приспела је велика жетва душа у Русији. У ове дане страдални руски народ пуни Рај више него ма који други хришћански народ на свету. Радуј се: Христос васкрсе!“

Амин и амин. И би тако!

 

Фонд стратешке културе

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here