Ко је Зорана Михајловић?

0
1251

Пише: Срђан Воларевић

Уз најновији и ништа мање спектакуларан испад сада потпредседнице владе госпође Зоране Михајловић, не могу да се суздржима а да је не погледам у лице, онако као што гледамо у проблем који треба решити. Логички, математички, психолошки…. зидарски, водоинсталатерски, пољопривредни… сточни, ловни, риболовни… морални, животни, породични. Дакле, Зорана Михајловић као проблем.

Сећамо се оне поплаве поводом које је господин Александар Вучић уприличио јавну седницу владе. Светла су шљаштала, камере су ждракале, новинари су чучали, а влада се начичкала око подужег стола. Као Олимпљанин господин Александар Вучић је грмео, претио, стискао песнице, као муње укоре слао лево и десно, док су сви дуж дугачког стола као зечеви бивали прекривени сопственим ушима, осим господина Ивице Дачића, који је дремао, вероватно задригао од јела и пића, као што га госпођа Зоране Михајловић није констатовала, ако занемаримо оног онижег и импортованог Србина за министра финансија. Госпођа Михајловић је сијала и зрачила као лице око којег се свет окреће и која гледа с висина то шта овај Олимпљанин ставља под ноге свог гнева. Било је видно да Олимпљанин не исказује своју забринутост над поплављеном Србијом, колико хоће да покаже своју моћ, због чега су се зечеви око њега покрили својим ушима.

Тада је госпођа Михајловић показала да је недодирљива пред ма којом инстанцијом власти у Србији.

А онда је, после неколико година, по другом послу, у Србију стигао Американац, подлошка неког шрафа у америчкој власти, господин Ји, и међу Србима изазвао пометњу. Као услужни и предани извршитељ токова живота под америчким радиоактивним бомбама са њим се нашла госпођа Михајловић, у својству потпредседнице владе. Чак се и фотографисала с овом америчком подлошком, док су обоје држали урамљену једну српску светињу – да би фотографија добила размере уловљене звери, у рукама вештих ловаца (била је то минијатура из Мирослављевог Јеванђеља).

Био је то поклон вашингтонској колекцији по свету одстрељених звери.

Том приликом госпођа Михајловић је поновила речи господина Јиа, речи које од ма кога из Америке (и са Запада уопште) Србима, Републици Српској и Србији не доносе ништа добро.

Онда је уследила оштра осуда од лица из власти, као и јавности, што ич ни за црно под ноктом не дотиче власт. И због те осуде, из власти, госпођа Михајловић је одлучила да стане пред јавни микрофон. И како је стала, тако је и разголитила своју личност. (Све се може видети на интернету!)

Уз леђну пратњу неидентификоцаног мушкарца, лоше одевеног и уштогљеног али заокругљеног јелом и пићем, прилазила је микрофону и пулту. Корачала је одлучно, право и усредсређено. Њена појава, ма колико била разблажена неукусном одећом и тривијално удешеном косом, као и јефтиним стајлингом, казиваше да је она на том месту главна и да за присутне нема речи. Ставши пред пултом, мушка појава је ишчезла из кадра, рукама је захватила лоше бојену косу, тако што је раширила кажипрст од осталих прстију, са обе руке, и затурила према врату, на трен је задржала руке око врата, са испшруженим кажирпстима, на раменима – да би нам тиме открила мисао: „Знате ли ви с ким имате посла, и шта ја имам с вама“. Што су потврђивали испружени кажипрсти.

Примиче се микрофону, гледа пред себе, на уснама се чита гађење, да би се увидело како се гади оних којима се обраћа, потом окреће дланове према својим прсима, усне су и даље у лику гађења, до црте презира, да би изговорила: „Изненађена сам“.

Она је заиста изненађена. Нема фолирања у те две њене речи. Из најдубљих делова своје душе она успева да истисне те речи.

Госпођа Михајловић сматра да све што ради и говори је сасвим исправно. По тој њеној речи уследио је њен поглед у даљину, чиме потврђује да је она 100% у праву и да не греши, чиме само потврђује своје гађење, са цртом презира.

То потврђује тиме што и даље држи руке, прислоњене длановима на своја прса, да би нам потом, сасвим затечена и упућена на излованост пред неразумевањем оних који је клевећу, почела да говори: „Мислим, стварно сам изненађена“… па после тешко пронађених речи додаје: „Зато што… ја сам… ако неко није добро чуо“… на том месту шири руке, опушта их низ тело, правда се, предаје се, не правда се, фолира, глумата, стиче се утисак да је смислила шта да каже и речи кренуше: „Дакле, ја сам рекла, ни мање ни више… (нешто као муљање самогласника) од онога што је рекао председник Србије и председник странке којој припадам, а то је Српска Напредна Странка“.

То је био њен гаф да се сакрије иза леђа онога који је Шиптарима омогућио читав низ адута да Косово и Метохија добију атрибуте државе и који је заборавио резолуцију 1244, а који се зове господин Александар Вучић.

Ја госпођи Михајловић верујем. Она заиста није у стању да лаже, као онај на кога се позива. Њене речи осликавају оно што казују њене усне и њене руке. И све што ради уверена је да је то сасвим исправно, као и што је управо она позвана да све то спроводи. Зато у њеној свести не постоји одредница „добро за Србију и Србе“, већ „моје делање је сасвим исправно“, што само указује на њен слугерански положај у односу на оне своје претпостављене који не живе у Србији и међу Србима. Она, дакле, извршава задатак, а извршавање тог задатка Србији и Србима не доноси ништа добро. Одатле та њена ароганција, тај њен осион и бахат однос према новинарима, према јавности, према Србима.

Слободан сам установити да госпођа Зорана Михајловић, ако има пудлицу, та пудлица ужива њену далеко већу наклоност него они који су гласали за њу.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here