Како су нас Карађорђевићи продали Ватикану?

0
876

За време владавине Карађорђевића дошло је до договарања и потписивања Конкордата са Светом столицом (Ватиканом), за који се слободно може рећи да био камен темељац свог будућег страдања које је Србе снашло током XX века. Занемарљиво мало људи у Србији данас зна шта је то Конкордат и каква се катаклизма надвила над Србијом пред Други светски рат увођењем Конкордата.

Сви хвалоспеви краљу Александру I треба да падну у заборав историје  због чињенице  да је он са својим „Октроисаним уставом“ преузевши власт као диктатор,  започео стварање услова да се Православље у тадашњој Југославији и Србији потчини Ватикану. Подсећамо на одредбу тог устава која каже да будући краљ Југославије може бити православне, католичке или мухамеданске вере! Након тога га стиже злехуда судбина, коју је сам изазивао, давајући већа права католицима у Југославији но православцима у Србији. Али, његовом смрћу опасност за СПЦ и Православље не престаје, напротив. Долази Конкордат – корак до узимања црквене превласти Ватикана у Србији од СПЦ. Међутим, готово сензационално звучи данас чињеница да је један српски краљ кога сматрају највећим Србином над Србима – Краљ Петар I. направио Споразум са Ватиканом 1914. године, који се тицао Католика у Србији и Срба на територији тадашње Аустроугарске!

Потписивање Конкордата

Кнез Павле Карађорђевић и надбискуп Бауер водили су разговор о мерама за сређивање односа између Римокатоличке цркве и државе, Бауер је тражио да се распусте масонске ложе и закључи Конкордат. Кнез Павле је обећао да ће католичкој цркви у већој мери изаћи у сусрет. Први потез Стојадиновићеве владе ишли су у том правцу. По Стојадиновићевом налогу, министар правде Људевит Ауер, католик из Сиска је пре поласка за Рим посетио Патријарха Варнаву Росића, текст конкордата био је достављен српском Патријарху.

Министар Ауер је потписао Конкордат, у Риму, 25. јула 1935. године. О потписивању конкордата, Стојадиновићева влада и Ватикан издали су своја саопштења. У саопштењу Стојадиновићеве владе изнето је да ће се Конкордатом спровести, “Уставом код нас усвојена, равноправност католицизма са осталим признатим конфесијама.” Посебно је наведено да се Света Столица обавезала да ће поштовати југословенске државне интересе приликом попуњавања црквених положаја, нарочито оних најважнијих. Ватиканско саопштење садржало је више детаља. Ни Југословенска, ни Ватиканска страна није текст Конкордата ставила на увид јавности. Потписивање Конкордата прошло је без реакције у југословенској јавности. У међувремену, копија Конкордата извађена је из фиоке патријарха Варнаве, вероватно од неког из опозиције.

Ратификација у Народној скупштини

Конкордат, који је чекао на ратификацију у парламенту, лежао је у Стојадиновићевој фиоци петнаест месеци. Пошто је, почетком новембра 1936, Намесништво издало указ којим је овластило председника Владе да Конкордат упути Народној скупштини, реаговао је Архијеријски сабор. Почетком децембра влади је упућен меморандум са поруком да Српска црква не може на такву одлуку да пристане. Тек од марта 1937. године у Народном представништву, борба око Конкордата се распламсавала, неколико месеци пре него што је његова ратификација стављена на дневни ред. Од пролећа 1937. свештенство и опозиција, ослањајући се на опозиционе говоре у Скупштини, развили су тако жестоку кампању против Владе, да се створила свеопшта психоза смртне опасности за српско православље. Стојадиновић је покушавао да парира кампањи која се захуктавала. Пред Светим синодом у Патријаршији изнео је све разлоге којима су његови претходници били руковођени у питању Конкордата.
Наводећи да је Конкордат дело краља Александра, и да Намесништво жели његову ратификацију, он је напомињао да је и Никола Пашић закључио Конкордат како би придобио Ватикан за идеју о уједињењу Јужних Словена. Гледајући како се око Српске цркве скупљају сви противници режима, и они који нису имали појма шта садржи Конкордат, и они који су заборавили када су последњи пут ушли у цркву, Стојадиновић је питање Конкордата схватио као питање угледа шефа владе. Игром случаја, како је нарастала конкордатска криза, стање здравља патријарха Варнаве се погоршавало. У једном тренутку пронет је глас да је отрован.

“Крвава литија”

За 19. јул 1937. године, када је била заказана седница Скупштине о Конкордату, било је заказано и молетествије за оздрављење оболелог Патријарха. Замишљена “као велика манифестација у борби против Конкордата”, литија је кренула у Кнез Михаилову улицу. У Кнез Михаиловој настала је туча и рвање грађана са полицајцима и жандармима. Интервенција полиције је била брутална.

Политичка борба, око Конкордата се наставила. Кнезу Павлу је упућен меморандум Светог синода “у коме се тражило да одмах Краљевска влада др Милана Стојадиновића поднесе оставку и да се Конкордат скине са дневног реда. Стојадиновић није хтео да одустане од ратификације Конкордата. Притисци на посланике да не гласају за Конкордат вршени су са разних страна – од Цркве, опозиционара, масона.

Гласање у народној скупштини и смрт патријарха

Увече, 23. јула 1937. године, Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова, уз 129 против. Требало је да буде изгласан у Сенату, у коме је влада лошије стајала. Али, још исто вече, Стојадиновић је пред посланицима ЈРЗ објавио да ће се неко време сачекати са изношењем Конкордата пред Сенат. При крају дана, у коме је у доњем дому изгласан Конкордат, умро је патријарх Варнава. Свим члановима владе, осим генерала Марића, било је забрањено да присуствују сахрани.

Конкордат је прихваћен, и, између осталог, предвиђао је да свака особа која није римокатолик а склопи брак са римокатоликом мора да пређе у римокатоличку веру.

Друга тачка које је била веома проблематична и упозоравајућа, била је одлука Ватикана да се Краљевина Југославија убудуће има третирати као мисионарско подручје. Да појаснимо: мисионарским подручјима су се проглашавале територије и земље у којим живе незнабошци и нехришћани – примитивни народи и племенске заједнице. На пример католичке мисије састављене од језуита са мисионарским задатком су осниване током XVI, XVII, XVIII века по Латинској Америци, Филипинима, Африци и слично, да би се домородачко становништво упознало са хришћанством и покатоличило! То је била дакле судбина Срба у Краљевини Југославији.

Ескомуникација

После гласања у Скупштини 1. августа 1937. године, Свети архијерејски синод једногласно је донео одлуку о ескомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат и искључени су из цркве. Стојадиновић је тражио да се укине ескомуникација.

После Владиног одрицања од конкордата и Црква је попустила у свом ставу према ескомуникацији. На спољнополитичком плану, Стојадиновић је Конкордатом хтео да потврди своје пријатељске везе са италијанском владом. Али, и италијанска влада, бринући се да конкордатска криза не доведе до Стојадиновићевог пада, почела се хладити према Конкордату. Пошто су обе стране у спору попустиле, у фебруару 1938. године, за новог патријарха изабран је Гаврило Дожић. На тај избор утицао је Стојадиновић. Црногорски митрополит био је његов пријатељ још од двадесетих година, када је као радикалски посланик ишао по Црној Гори.

Реаговања

Телеграм Господину Милану Стојадиновићу Председнику Краљевске владе, Краљево 20.07.1937.г. Епископ Николај:

Као сина ове Светосавске епархије, преклињем Вас, Скидајте зло са дневног реда. Прекините насиља према цркви Православној. Знајте, тешка је рука Немањића Саве! Епископ Николај

Одговор Стојадиновића:

Телеграм Његовом Велечасном Преосвештенству Др Николају Епископу Жичком, Београд 20.07.1937.г. У одговору на Ваше жеље, молим Вас да имате поверења у мене лично. Водим о свему рачуна, али молим и Вас да са своје стране помирљиво утичете на своје колеге. М. Стојадиновић

Писмо Епископа Николаја Стојадиновићу:

Председнику краљевске владе г. Милану Стојадиновићу

Поштовани Господине Министре Председниче, Ви, свакако, нисте прочитали мој јучерашњи телеграм, када ми одговарате да ја треба “помирљиво да дејствујем на своје колеге”. Какву помирљивост Ви можете очекивати после ономадашње туче пред Саборном црквом? Др Корошец није тукао католике у Далмацији, који годинама најпогрдније руже нашег Краља, а туче српске владике и свештенике, када се моле Богу за свог болесног Патријарха! Уникум. А, замислите како би Папа римски потресао цео свет, да је један српски жандарм, ударио католичког бискупа. Све то народ гледа. Све то народ слуша, ја Вас уверавам да у народу кључа гнев, као у вулкану. Уверавам Вас, да је народ на ивици побуне. Ја знам Ваша добра дела за последње две године, знам и за тај злокобни Конкордат. Ја не заборављам ни оно ни ово. Но, сав народ је потпуно бацио у заборав све што сте Ви учинили, као да сте јуче дошли на власт – све због овог Конкордата. Као кад би ђак написао читко пропис, па просуо по њему мастило. Народ ништа у Вама данас не види до Конкордата. Од времена тзв. “владановштине” ја не памтим оволику узрујаност у народу, оволику жучност. Ко год Вам друкчије реферише, не верујте му, ласка Вам и обмањује Вас. И немојте мислити да је овако страшно незадовољство у народу створено агитацијом свештеника.

Инстиктивно сав православни народ осећа и сазнаје, да је Кнез црне интернационале наш свагдашњи непријатељ, историјски непријатељ. Уосталом и сви просвећени католици ужасавају се власти, која се даје том кнезу у овој нашој слободној земљи. Зато вас и овим путем и последњи пут, молим и преклињем – скините то чудовиште с дневног реда, те сачувајте земљу од потреса. Сачувајте своју част и повратите углед у народу. Сачувајте и себе од моралне и политичке смрти. То је оно чему неизбежно гредите, ако се не тргнете у дванаестом часу. Србима нису на одмет ни људи мањих способности, него што сте Ви.

Рећи ћете: тешко је сада скинути с дневног реда. Можда. Но, сетите се да ће теже бити ако прође. Нека језива атмосфера окружава нас. Свак очекује најгоре. Ако изагитујете насупрот вољи народној, вољи седам милиона Срба, и скоро толико католика, да се Конкордат изгласа у скупштини, шта сте тиме учинили? Отворили сте једну живу рану, која се годинама неће моћи залечити, а своје сте име уписали не на листове славе, него у списак оних које народ проклиње, а Ви нисте самац, Ви имате и пород. Ово је смисао и садржај мога јучерашњег телеграма. Нека Вам је сам Бог у помоћи. Ваш поштововалац Епископ Николај с. р . Краљево

Епископ Николај је иначе докторирао на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској на тему “Вера у Христово васкрсење, као основна догма апостолске цркве” и на философском факултету у Оксфорду на тему “Философија Берклија”.

После тога једно време борави у Русији, да би по повратку почео серију проповеди по београдским црквама. У време I Светског рата задесио се у Америци, а потом отишао у Енглеску борећи се својим беседама за српску и југословенску ствар.

За Епископа Жичког постављен је 1919 г, а потом је 1920 г. пребачен у Охрид. Вратиће се у Жичу 1934 г. и у њој ће као Епископ Жички дочекати Конкордатску кризу. Конкордатска борба 1937.г. несумњиво је један од најдраматичнијих унутрашње-политичких догађаја у краткотрајном животу Краљевине Југославије. Српско-хрватски односи и питање односа вера, била су два горућа питања која су тровала државни организам од самог настанка државе. Појавом државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца нестала је српска држава у којој је становништво било готово 100% православно.

Православље је престало бити државна вера, а свим осталим вероисповестима загарантована је равноправност, нарочито католицима, који су после православних били најбројнији. Насртање полиције на литију 19.07.1937. г. у Београду, туча српских Епископа од стране жандарма, прогони у унутрашњости свештенства и верника и загонетна смрт Патријарха Варнаве, довешће до кулминације ионако већ распаљених политичких и духовних страсти.

Писмо Владике Николаја, писано само два дана после „крваве литије“ у Београду и испред Саборне цркве, Председнику владе др. Милану Стојадиновићу, само делимично одсликава ситуацију у којој се држава налазила тих дана. Проблем Конкордата не само да је потресао политичко, црквено и интелектуално јавно мњење, него је тај пројекат дигао тензије у читавом православном српском народу, доводећи земљу до ивице грађанског рата.

Скоро је потпуно непознато да је однос са “Светом Столицом” био проблем српске државе и пре I Светског рата. Коначан споразум успела је да постигне 24.06.1914. г. неколико дана пред атентат у Сарајеву, када су кардинал Мери дел Вал и др. Миленко Веснић потписали су у Ватикану такозвани Први Конкордат у име Папе Пија X и Петра I, Краља Србије. Не улазећи у детаље тог Споразума може се само рећи, да је ово био један од најповољнијих Конкордата за католике који је закључио Ватикан до тада са неком државом, упркос негативном одјеку у Аустроугарској. Са стварањем државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца питање Конкордата ће се опет наћи на дневном реду, али ће се његово решавање показати много компликованије.

У новонасталој држави је било много више католика (неколико милиона) за разлику од Србије 1914. године, где их је било једва 25-30 хиљада. Мада је Конкордат изнет у југословенску скупштину на гласање 1937. године, о њему се практично почело размишљати убрзо после завршетка Версајске конференције, на којој је решен проблем уједињења југословенских народа и после много дипломатских напора била призната држава Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У том циљу направљено је наколико Нацрта за споразум, тачније три. Први 1923. г. други 1925. г. и трећи 1931. г. Последњи Нацрт одобрио је Краљ Александар I и ова три Нацрта су претходила коначном тексту Конкордата потписаном у Риму 25.07.1935. године.

Али, шта каже СПЦ?

Она је неко време била сасвим пасивна. Делимично због поверења у краља Александра I, иако је Нацрт пројекта Конкордата рађен у тајности, Свети Синод се први пут у вези са Конкордатом изјаснио меморандумом од 05.12.1935. г. који је достављен председнику владе Стојадиновићу. После одлуке владе да се Конкордат упути Народној скупштини на ратификацију, одржава се ванредно заседање Архијерејског сабора СПЦ 26.11.1936. г. с којег долази одлучан став да се Конкордат, парафиран 25.07.1935. г. у Риму, не може озаконити.

Кардинал Мери дел Вал и министар Миленко Веснић (десно). 1914. Потписивање конкордата

Поводом овога у својим мемоарима Патријарх Српски Гаврило пише: ”26.11. састао се Архијерејски сабор да донесе одлуку и став о Конкордату. Констатовано је да је Конкордат тешко погодио српску цркву и њене интересе, и одлучено је да се иде до краја са Патријархом на челу у борби против њега. Формиран је одбор који је имао да изради Декларацију у погледу штетних прописа Конкордата. На чело одбора изабран је митрополит Гаврило једногласно”.

Што се тиче самог пројекта, примедбе на њега није имала само црква, него и многе угледне личности и организације. Већина примедаба односила се на нови положај који је добијала Католичка црква у Краљевини, а који ниједна друга вероисповест није имала па ни СПЦ. Наиме, Чланом 7, на пример, предвиђено је било да се од католичких свештеника не могу захтевати било каква обавештења о лицима или стварима, које су они могли сазнати вршећи своје духовничке службе и послове , иако су о томе постојали прописи у грађанском и кривичном поступку. Најоштрија примедба односила се на члан по коме би Католичка црква имала пуно право да слободно и јавно врши своју мисију по целој Краљевини Југославији.

Због термина “Мисија” који је у другим конкордатима означавано као слободно исповедање католичке вере, највише је дигнуто протеста у антиконкордатским таборима. Професор Троицки је то тумачио, као да је Краљевина Југославија непросвећена незнабожачка земља.Такође је споран и члан по коме брак склопљен у католичкој цркви у складу са одредбама канонског права, чак и у случају мешовите вере, добија самим тим сва грађанска дејства и предности. У истом члану налазила се још једна тешка спорна одредба, која каже да у случајевима мешовитих бракова грађанске власти ће учинити да се на захтев службене католичке стране поштује јемство да ће сви синови и кћери без изузетка, бити одгојени искључиво у католичкој вери.

Конкордат је такође признавао Католичкој цркви да оснива Удружења католичке акције, (друштва и братства као Капуцинери, Језуити и сл.) самостане, школе и семеништа, свуда по Краљевини, како би унапређивала верски и морални живот под руководством католичке хијерархије, што такође ниједној другој вероисповести није одобрено

Расположење у унутрашњости није било ништа мање напето и непријатељско према држави него у престоници. Доказ за ово је и деловање власти унутар државе, која није бирала средства да угуши и прикрије незадовољство народа.Терор спровођен према православном свештенству и народу, гушење сваке јавне речи најбоље се види из писма Владике Николаја упућеном Корошцу, министру унутрашњих дела, августа месеца 1937.г. где он каже: „…Но овај страшни догађај у престоници (мисли на Крваву литију од 19.07.1937. г.), у којој живи преко 200.000 православних душа, представља само крвави пролог даљих гоњења Православне цркве божје и њених верних. Проливена је српска крв у Сарајеву и другим местима. Отпуштају се из службе наши чиновници који се усуде рећи ма у четири ока нешто против ове Велике Неправде, која је назвата слатким именом “Конкордат”. Забрањује се изговор ове речи, а Ви сте ову реч ставили на индекс у Југославији, Римска курија ставља књиге на индекс, а Ви сте надмашили Римску курију. Угушењем слободе говора и писања Ви желите да ућуткате народ: но тиме се показујете слабији психолог од једног сељачког кнеза српског, који је рекао, да је народ најопаснији кад ућути.

Сем свега наведеног сада вам могу набројати и ове примере гоњења цркве Божије у овој Жичкој епархији, који су се догодили од смрти Блаженопочившег Патријарха Варнаве до данас. Свештеник Велимир Славковић, старешина цркве у Брусу, кажњен је од ваше полиције десет дана затвора, само зато што је истакао црн барјак на храму и што је ударио у клепало. Овај свештеник спада међу најбоље свештенике у том крају. Његово хапшење ја морам сматрати својим хапшењем, јер ја сам био наредбодавац, а он извршилац……Забрањено је православном народу из околине Бајине Баште да дође у то место на свечаност освешења звонаре на Илиндан. Ваши органи цепају посмртне листе нашег Патријарха, прилепљене на црквеним вратима, као што је био случај у селу Ратају. Ваши органи наређују да се и пре Четрдесетнице од смрти Патријарха скидају црни барјаци са кућа и општинских судница у местима где живи чист православни народ. Чак и сами ноћу жандарми скидају те барјаке, као што је био случај у селу Медвеђи. Такав поступак дубоко вређа и дражи наш православни народ, који се држи у жалости четрдесет дана и за најобичнијим покојником. У срезу Моравичком ваши органи хапсе народ непрестано само због говора и разговора о оној забрањеној речи коју сте ви ставили на индекс…”.

Владика Николај Велимировић је за време кризе деловао у унутрашњости државе, али његов глас се и те како чуо и у престоници. Дана 19.07.1937. г. он пише свим посланицима да не гласају за Конкордат. Он је већ тада прослављени богословски писац, чији глас има ванредни значај у свим друштвеним слојевима у држави. Међу тадашњим епископима он је човек који је по вокацији највише историчар, и најбоље познаје историју српског народа, наравно са богословског аспекта. Можда је и зато био најнепомирљивији противник Конкордата, схватајући трагичност његових последица по СПЦ и српски народ, али и државу. Он са крстом у руци креће по Србији и одржава низ беседа, пре свега да би народу који је збуњен, и који је понекад у недоумици, објаснио значење Конкордата и његове штетне последице. Он не узбуњује народ, нити га дражи да изазове какав инцидент, него управо супротно, на тим саборима он стрпљиво објашњава народу његову историју, историју СПЦ, доводећи је у везу са новонасталом кризом. Оружје које он проповеда у борби против државног апарата су молитва , христов крст и јеванђеље, чиме управо међу најекстремнијима спречава инцидент. Овакве проповеди нису у сагласности са жељама многих опозиционих лидера, који Конкордат хоће да искористе у борби против режима др. Стојадиновића. Његове проповеди одржане у Горњем Милановцу 20.08.1937. г. и Ваљеву 26.09.1036. г. потврђују горе наведено. Он је популаран у свом православном народу српском. Његова реч се чује у целој држави. Он неустрашиво брани права СПЦ без икакве бојазни за последице које може лично имати. Услед такве популарности и таквог значаја његовог деловања, министар унутрашњих дела др Антон Корошец, доставља жалбе Светом архијерејском синоду на његове говоре у јужној Србији.

Николај одговара др Корошцу једним писмом у ком између осталог каже:

”…У положају у коме се Ви данас налазите, Вама стоје на расположењу сва материјална и физичка средства у борби против православног свештенства у Југославији. Свим тим средствима обилно се служе Ваши полицијски органи, а нарочито како ми изгледа, у епархијама у којима ја управљам. Мени и мојим свештеницима није остало ниједно средство за одбрану осим молитве и речи. Ви би сте хтели да ми напустимо и то једино, духовно и морално средство! С каквим правом можете Ви то захтевати од нас? Са тим захтевом не стоји у складу ни Божанско ни човечанско право, па чак ни старо незнабожачко ” Јус Романум”. Изволите сконцентрисати своју пажњу само на један једини срез … Па кад то све пажљиво испитате, Ви ћете по души и савести признати да су све моје речи исувише благе да оцртају оне нескрупулозне и гломазне неправде и незаконитости, које се догађају у Вашој надлежности и које се морају формално уписати у Ваш рачун све од 19. јула до данас…”.

Владика Николај као средство за одбрану спомиње молитву и реч. СПЦ не води борбу против режима (мада многи политичари хоће да је искористе за то), него само против једног пројекта режима, који дубоко засеца у корене духовног живота православног народа. Па ипак, СПЦ је оптуживана од стране режима да се умешала у политику. Да је прекорачила своју мисију у народу која је чисто духовна, тј. проповедање речи Божије.

У тим оптужбама можда најчудније објашњење за деловање СПЦ има др Милан Стојадиновић који у својим мемоарима каже: ,,… Док је у питању политичара ствар јасна, пошто се ради о борби за власт, случај Православне цркве је различит. Премда је и ту било амбициозних архијереја, црква као таква морала је имати и других побуда. Прави разлог СПЦ не лежи у незадовољству цркве мојом личношћу или мојом политиком, већ положајем у који је та црква доспела у новој држави. За разлику од предратне Србије, у којој је скоро 100% становништва било православне вере, утицај цркве је био далеко већи него у држави где је православаца било свега 48%. Изгледа да се она није могла помирити с тим да је дошла у исти ред са осталим признатим вероисповестима….Рекло би се да је желела повраћај на свој ранији повлашћен положај, какав је заузимала покрај краља Петра I или још бољи који је заузимала некада у Црној Гори где су верска и световна власт биле усредсређене у једној личности, у некој врсти Цезаро-Папизма у маломе”.

Са становишта власти црква се умешала бесправно у политику, са одређеним претензијама да поврати свој утицај, који је имала у некадашњој српској држави.  На оптужбе да се црква умешала у политику одговорили су сви архијереји, објашњавајући због чега је црква изашла непоколебљиво са таквим ставом у питању Конкордата. Ни Владика Николај није ћутао. Као што је већ поменуто, он је можда био најгласнији и најсмелији апологет става цркве и на оптужбе да се црква умешала у политику он у једном свом кратком чланку децидно одговара: ,,Није истина да се СПЦ умешала у политику, од свршетка рата 1914. до данас, Православна црква се није умешала ни у једно политичко питање, међународног и унутрашњег карактера, него се бавила својим чисто Јеванђељским послом. У питање Конкордата пак црква је ушла не као у неко политичко питање, него као у једно многострано питање, које засеца у све нерва нашег народног живота, па и у интересе СПЦ…

Садашњим Конкордатом учињен је један џиновски корак у рушењу оне уставне равноправности у корист Римске цркве, а на штету Православне цркве. Римска црква добија таква права у овој држави, каква црква Православна није имала никада ни као државна црква у Србији и Црној Гори. Нека сваки разуман и савестан човек просуди и каже, да ли је преко једне такве страшне неправде и незаконитости могла СПЦ прећи ћутке…”, каже Николај.

Владика Николај децидирано каже да се православна црква до тада није мешала у политику, међутим, после скидања Конкордата са дневног реда на неодређено време, он не верује много режиму и тражи оставку др Стојадиновића. Тек тада би се, по његовом мишљењу, после формирања нове владе стекли услови за измирење цркве и државе. Шта је подстакло Владику Николаја на тако радикалан став, којим је дошао у сукоб и са неким архијерејима СПЦ? Сумња у искреност режима у тренутку када је скинуо Конкордат са дневног реда, посведочена је у многим листовима стране штампе, који су на свој начин објашњавали разлоге због којих је Конкордат остављен за нека боља времена. Он свој суд о могућности враћања питања Конкордата на дневни ред износи у чланку ,,Народе размисли добро, да ли је Конкордат мртав или ће се повампирити?”.

Његово мишљење наишло је на опозицију у Светом Синоду, а такође и код новоизабраног Патријарха др Гаврила Дожића, који о свему овоме у својим мемоарима каже: ”…Ово резоновање Епископа др Николаја Велимировића ни са које стране не може да се брани, а најмање са хришћанске и правне, а поготову са националне. Ако би српска црква примила и применила ово мишљење, онда бисмо ми сишли на политички терен, који се не би могао никако дозволити, јер не би доносио никакву корист, ни СПЦ ни држави, нити народу као целини…”. После јаког притиска од стране архијереја и самог новоизабраног Патријарха Гаврила, Владика Николај се повиновао и прихватио општи став цркве, да је црква остварила оно за шта се борила, а то је скидање Конкордата са дневног реда Сената и Скупштине и онемогућавање озакоњења тог пројекта.

Почетак Другог светског рата 1939. године потпуно је бацило у заборав питање Конкордата, али су догађаји у Краљевини, рађање НДХ и геноцид над православним живљем, као и прекрштавање више од сто хиљада православаца у Хрватској и БИХ, показује да је страх од Ватиканских планова био оправдан.

Додајмо на крају да се бојазан неких епископа СПЦ данас од Споразума и преговора са Ватиканом о доласку Папе у Србију може сигурно објаснити горким искуствима кроз које је СПЦ и српски народ прошао у блиској историји.

Српски патријарх Варнава

За крај и за незаборав оставила сам Новогодишњу посланицу Патријарха српског Варнаве 1937. године: „Ево свиће нам Нова година. Ја бих желео да вам је честитам. Но не знам како да вам је честитам кад  видим мрачне облаке који су се наднели над нас, и не само наднели него и спустили међу нас? Како могу рећи: срећна вам Нова година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас је несрећа стегла својим канџама са свих страна? Једна је несрећа наша у дегенерацији разума, а друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација  – то су мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење. А да су изгубили памет, показује њихова недоследност и противречност  у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима – а то би заиста требало да буду као и сви грађани ове земље – међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто време. Може ли то бити? Како се те две супротности дају измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну а грле другу интернационалу, гоне црвену а грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу  и за наш здрави народни организам? Наш народ библијски је изрекао ону пословицу: ,,Кад бог хоће некога да казни, прво му памет узме.” Ова света реч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, па били то мали или велики људи. То сведочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: ,,Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља.” (Рим. 1, 28) Ја се позивам на све вас као сведоке, да је корупција заиста захватила наш живот. Не гледа се ни карактер ни поштење, него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. Не награђује се чиновник према савесном раду, него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица.Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. На видику свега овога ја не знам како да вам честитам Нову годину и како да изустим онај радостан поздрав: Срећна Вам Нова година! Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на светосавску православну цркву. Сви редути српски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада је дошао атак и на последњи бедем српски, на Свету српску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да подсеку сасвим корен српском народу. Хоће да оставе српско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног. Из сасвим непознатих разлога и ником докучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале. Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Кад је њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са св. Савом. Кад је српско царство пало на Косову, и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, па нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну веру Османлије су гониле, али су је сматрале за веру.

Међутим, на ону црну интернационалу гледали су не као на веру него као на политику. И ето, браћо моја, тој бескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају је да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад?  Не какви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају националистима и то у  времену не наше какве слабости, него у напону државне снаге! Нека је част Турцима, и нека је срам таквим православцима и таквим Србима! Сваки разуман и поштен човек може лако да увиди страшне и многобројне штете по васцели наш народ од тог црног уговора, по Југославију, по цео мученички Балкан наш и по Словенство. Тим уговором се пре свега ударају окови на јадну нашу браћу католичку у Југославији. По том уговору, они постају безхропотни робови  једног страног суверена. Римска црквена организација, прво политичка па онда верска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигде у Европи нема и које није имала ни државна црква у Србији. Зашто оковати католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити Српску православну цркву, која је кроз све векове мука очувала у српском народу кандило вере и пламен родољубља?  Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили цркву од најезде интернационалних црних чета од преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи  на рачун нашег дивног и чистог национализма? Пребацује нам се што уносимо политику у Цркву! Не уносимо ми политику у Цркву, него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ја не говорим овде против  једне политике или  једног режима,  него против корупције која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред последњих народа на кугли земљиној. Ко ће казати народу истину ако не народна света црква? Одакле ће се чути глас божји и глас пригушене народне савијести , ако не из Светославне цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам требао ово рећи раније. Бојим се, одговараћу зато пред судом божјим. Али све сам рачунао, као и сви савесни људи у овој земљи,  да ће се зло ускоро прекратити. Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада, него расте и ево, дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вредностима одвуче у пропаст. Ја чујем уздахе народне, чујем где се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти!  Па ако нас бог може спасити, припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас је до сада спасавао од пропасти и од сад ће нам бит спас. Но осим молитве богу треба И сами све да учинимо што је у нашој власти , да изађемо из ове помрчине на светлост. Зато вас позивам,  браћо И сестре, да се пренемо И устанемо И збијемо  редове, као војска Божја против војске сатанске. Светосавски народ увек се умео сјединити у часовима опасности. Сад је час опасности. Ја вас позивам као ваш патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку. Светосавска црква, иако је заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој је дух Божји, онај силни дух који се јавио апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, време је да му се даде маха да дејствује. У цркви православној крманош је Свети Сава. А Свети Сава је жив а не мртав, и чека само заповест од Бога да буди и дуже успаване Србе. А ја, као први слуга божји И наследник Светог Саве И мученичких патријарха српских, вичем вам свима: ,,На окуп, српски народе! На окуп, не против наше браће друге вере или друге народности, него против безумља И корупције! На окуп, српски народе, у име части И образа! На окуп, српски народе, у име Бога И Светог Саве! На окуп, српски народе, у име историје твоје И легиона мученика твојих! На окуп, српски народе, на понос младог краља Петра Карађорђевића! На окуп, српски народе, ради деце твоје И будућности твоје!

Без тога неће ти бити ни срећна ни Нова година нити И један дан, нити И један сат. А с тиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој години и кроз све године до краја времена. Нека би Бог дао да тако буде! Амин.

ЦАРСА

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here