КОЛАБОРАЦИЈА Џелати који убијају сопствену државу

0
248
Срђан Поповић (Грачаница), Саша Милосављевић - Коска (Штрпце), Игор Симић (Косовска Митровица) и Јасмина Живковић (Урошевац - Штрпце) показатељи природе "Српске листе"
Пише: Иван Максимовић, дописник Магазина Таблоид из Косовске Митровице

Најгори полусвет, прикупљен пре неколико година за потребе Вучићеве „Српске листе“ у косовско метохијским општинама, углавном из разноразних градских служби, од комуналних предузећа до цивилне заштите, склон криминалу и брзом богаћењу, данас активно учествује у влади неосуђених албанских ратних злочинаца.

Како би ова накарадна листа издајника заживела, овој странци пришли су и млађи али нимало часнији људи исто тако спремни да свесно и тактички разоре оно што називамо остацима српске државности на Косову и Метохији. Трагедија српског народа под овим небом је потпуна.

Група људи окупљена око такозване „Српске листе“ на Косову и Метохији, све чини супротно Кривичном закону и Уставу Републике Србије. Прихватили су улогу џелата сопствене државе и то коначно потврдили и написмено, званичним документом. Уочи прошлих, сепаратистичих квази-избора, грађанска иницијатива „Српска листа“ постала је странка. Медији су, у духу отворене подршке издаји Косова и Метохије коју спроводи режим Александра Вучића, известили да је „одлуком приштинске Канцеларије при Централној изборној комисији (упорно избегавајући да кажу ‘републике Косово’) ова грађанска иницијатива званично постала политичка странка“.

Тако је Вучић присутан и на политичкој сцени албанских сепаратиста кроз још једну странку чији је про-форма регистровани председник Славко Симић тада изјавио да ће они „у сарадњи са Београдом бити најозбиљнија снага за заштиту српских националних интереса на Косову и Метохији“.

Оно што на званичном сајту ове, сада странке, никако није могуће наћи, јесте најосновнији документ који нарочиту истиче свака друга странка било где на свету – свој Статут. Овај представља бисер српског правописа, што отклања сваку сумњу у то да су га сачинили њени, у најбољем случају, полуписмени чланови са Косова и Метохије.

У Статуту Српске листе, који уједно представља и оснивачки акт, на самом почетку се истиче да се „Политичка странка Грађанска иницијатива Српска листа региструје у складу са Законом о општим, изборима бр. 03-Л/073 Републике Косово“ а чији је „Циљ оснивања странке Грађанска иницијатива Српска листа заштита и развој људских права“.

Сва званична документа за регистровање при анти-српским институцијама сепаратиста на КиМ јесу најбољи показатељ у име чијих интереса постоји ова, без сумње, криминална политичка странка. Наравно, сви који се налазе у политичком колу са албанским сепаратистима чине исто што и ова Вучићева испостава на КиМ као једина „политичка опција“ која има подршку Владе Србије. Српска листа се издваја се по томе што представља прву званичну државну струју која помаже легализацију још увек живог албанског терористичког покрета основаног крајем деведесетих али исто тако и испуњење сепаратистичких тежњи у виду независне албанске државе стваране на крви српског народа коју су баш ти Албанци тако сурово проливали деценијама уназад.

У нови круг трке на политичком хиподрому албанских сепаратиста, додуше „незванично“ али спектакуларно, ушли су и овај пут. Као повод за то послужила је – „прослава“ дана када је основана општина тзв „републике Косово“ у Грачаници. Одакле само дрскости некоме да прославља тај дан?!

Посебно понижавајауће и политички прљаво јесте што је за ту прилику још једном злоупотребљена Српска православна црква. На дан прославе празника Мале Госпојине, 22. септембра, иначе „Славе локалне самоуправе“ како описују локални про-албански медији на српском, нашироко избегавајући израз „општина републике Косово“, на крају одслужене литургије у манастиру Грачаница, архимандрит Иларион (Лупуловић) тренутак празничне беседе искористио је крајње лукаво и лицемерно. Обраћајући се народу саветом како треба да се вратимо „основи нашег спасења, а то је ово заједничарење, разговор са Богом“, као нарочито важно је истакао: „…А, онда, браћо и сестре, да сви заједно изађемо из овога храма и да кренемо у Литију, што по благослову нашег владике (Теодосија) постаје традиција, да оплеменимо улице, да оплеменимо простор…“ баш, ето, на тај дан. Тако је управо свештенство било то које је, како рече Иларион, традиционално злоупотребило верни народ те водећи га улицама Грачанице започело предизборну кампању за још једне сепаратистичке изборе којима за утврђује нова албанска држава на тлу Косова и Метохије.

Ради сликовитијег описа овог човека, треба додати да је Иларион почетком месеца септембра присуствовао церемонији којом је отворен римокатолички храм посвећен „мајци Терези“ у Приштини. За ту, њима нарочиту важну прилику, папа је из Рима послао свог намесника уз чије скуте су се нашли и други „виђенији“ Албанци са КиМ попут породице Ибрахима Ругове, Хашима Тачија, Фатмира Љимаја, Рамуша Харадинаја и других првобораца терористичке ОВК…

На жалост, то није једини начин на који је Грачаница тог дана понижена.

Ту наступа ГИ Српска листа са својим кандидатима а овде ћемо поменути тек најмаркантније примере. У Грачаници, за „градоначелника“ те албанске општине, кандидат ове странке је Срђан Поповић. Многима то име ништа не значи, али није лоше информисати се јер ипак се ради о још једном човеку који ужива „подршку Владе Србије“.

Из званичне биографије видимо да је Срђан дипломирани историчар уметности који је радећи за разне НВО и међународне организације „стекао искуство“ описано разним струковним појомовима. Стажирао је у Бриселу (није наведено шта) а члан је мреже „Будућност за религијско наслеђе“…У тзв „владу Косова“ ушао је 2011. године као директор „Канцеларије за питање заједница“ и Виши саветник „премијера“, односно, Хашима Тачија у оно време.

То се поклопило са отпочињањем Бриселског дијалога и албанског напада на север КиМ на који су Срби одговорили барикадама. Од те године српска држава урушава се као никада раније, изнутра. Може ли се Поповићу приписати удео у томе кроз „саветовање“? Тешко да може јер су Срби у сепаратистичким „институцијама“ заиста пуки декор, међутим учешћем у њима, у тренутку сламања српске државности, обезбедили су том процесу легитимитет.

Поповић је своју политичку каријеру започео нешто раније у ДС-у која због политике према КиМ никада није уживала ни мало поштовања у српском народу. То га је довело до Скупштине Србије где је седницама Владе присуствовао као „пријатељ Скупштине“ у групи са осталим немим посматрачима који су заправо представљали „будуће“ политичке представнике Срба у сепаратистичкој власти.

У професионалној биографији нигде нећете прочитати да је марљиво градио политичку каријеру покушавајући да убеди друге а себе оправда како, по његовим речима, „можемо да се правимо луди али ово је њихова (албанска) држава“, што је теорија коју заступа од самопроглашења „независности“. Није правио компромисе на путу ка свом циљу, што га је коштало и првог брака. Његова жена је желела да се он више посвети породици на шта је Поповић недвосмислено одговорио „ја желим да градим политичку каријеру“, и прихватио развод после кога је и дете препустио сада већ бившој жени. Може ли човек коме интереси своје породице и детета нису на првом месту, да заступа интересе народа? Но, чак ни то није сва његова прича…

Срђан је рођени брат 17-тогодишњег Димитрија Поповића, кога су Албанци убили у Грачаници 2004. године пуцајући му с леђа у главу испаливши 22 метка од којих су га погодила четири. Убице су ухапшене и признале, према писању „Вечерњих новости“ да је мотив убиства етничка мржња. Убиство Димитрија отвориће причу о страдању Срба на КиМ у филму италијанског аутора Рикарда Иаконе „Косово, бесконачни рат“, где њихови родитељи детаљно описују своју несрећу. Филм је сниман фебруара 2008. године баш у време када су сепаратисти и прогласили „независност“. Срђан се у том филму нигде не појављује, чак ни у успутним кадровима. Касније ће, увек кроз плач, често и да га нико не пита, говорити како је за овакво „бављење политиком“ добио благослов од својих родитеља.

Према финансијском извештају који је поднео сепаратистичкој „Централној изборној комисији“, Срђан поседује кућу од 300 квадрата у Грачаници (не породичну, ову је сам изградио), вредности 200 хиљада евра и два стана у Београду од по 30 квадрата укупне вредности 120 хиљада евра. Додатно на рачуну, у Прокредит банци, има 15.500 евра а годишња плата у тзв. „Скупштини Косова“ (у којој такође ни реч није никада проговорио), износи 22.317.67 евра. Све то стекао је за последњих 10 година бављења политиком.

Готово истог дана када су плакати тзв „Српске листе“ за последње изборе осванули на улицама Косовске Митровице, већи део њих је поцепан

Слично њему, међу кандидатима Српске листе сепаратиста налази се и Јасмина Живковић. Она је ћерка Пауна Живковића, директора Техничке школе у Урошевцу кога су Албанци киднаповали 28. септембра 1999. године када је отишао по документа ученика да би их сачувао након повлачења војске, полиције и народа. Тамо је срео своје бивше колеге Албанце са којима је остао, а пратњи КФОР-а рекао да нема потребе да га обезбеђују јер је са њима, након чега су се и повукли. Пауна више нико није видео нити се о њему чула каква вест. О отмици свог оца Јелена говори у документарном филму „Празне куће“ италијанских новинара Николе Сеса и Кристиана Елиа из 2010. године.

„…Имамо тачна имена људи са којима су остали наш отац и његов колега Марко, за које искрено, сумњамо да су организовали киднаповање. Један од њих је Агим Реџепи, директор те школе“ каже Јасмина у том филму. Она је истакла и да је надлежност у тој области припадала америчком контигенту КФОР-а који је „водио главну реч и често су жмурили на многе ствари“. Ипак, није јој сметало да приступи Самосталној либералној странци како би учествовала у изградњи америчког пројекта „независно Косово“. За време њеног бављења „политиком“ нема назнака да је на било који начин утицала да се расветли судбина њеног оца, ако већ не других несталих Срба.

Годишња плата Живковићеве у тзв „Скупштини Косова“ као посланику, достиже висину од 26.608.12 евра плус 3.900 евра од кирије за зграду коју издаје у Штрпцу. Српској листи сепаратиста прикључила се од самог њеног оснивања.

Њен страначки колега из Штрпца, Саша Милосављевић – Коска, прешао је идентичан политички пут. Из његовог окружења наводе да је запао у огромне коцкарске дугове и био у великим проблемемима све док 2009. године није приступио такође Самосталној либералној странци када је волшебно успео врло брзо да измири дуговања. У Српској листи је такође од оснивања и, што би народ рекао, не жали се. То се такође види и по његовом финансијском извештају у коме потписује да је власник две куће и једне викендице укупне површине 424 квадрата, као и скоро три хектара земље, све на Брезовици, односно у Штрпцу. Укупна вредност некретнина процењена је на 520 хиљада евра. Чудно је за неког коме је годишња плата 24.551.87 евра, такође као посланику у већ поменутој „Скупштини“, да располаже готовином од 579. евра, колико је пријавио. Мештани Штрпца се на ово смеју уз констатацију да има много више кеша од тога али да уме да завара траг и да се не зна, за разлику од других, да ли поседује још нешто од имовине или можда води неки други посао.

У сваком случају, за време „газдовања“ општином Штрпце заједно са Братиславом Николићем, о коме смо већ писали, продато је највише земљишта у, за овдашње Србе, стратешкој викенд – зони Брезовица којим је директно угрожен њихов опстанак. Готово без наде око 10.000 овдашњих Срба остало је када је ова поставка дала свој пристанак на отуђење Ски-центра Брезовица чиме су Срби изгубили сву економску моћ.

На продају је све што је државно, приватно се углавном већ раније распродало. Занимљив је и случај продаје пијаће воде Албанцима у околини Новог Брда. Наиме, извор Магазина Таблоид сазнаје да је Светислав Ивановић, Албанцима „одобрио“ изградњу резервоара за прикупљање воде тик испод оних којима се Срби села Бостане већ годинама снабдевају пијаћом водом. Српски резервоари су због отицања воде истог момента пресушили па овдашњи Срби већ две године муче муку са пијаћом водом. Најугроженије су породице Павић, Марковић, Здравковић и Петровић. Ипак, нико од њих не жели да говори јавно. Једни јер су већ примили „неку врсту“ помоћи а други у страху да ионако безизлазну ситуацију не учине још гором.

Иначе Светислав Ивановић је истакнути члан СНС-а, Српске листе и тзв „градоначелник“ Новог Брда о коме смо већ писали понајвише о активностима због којих су Срби приморани да напусте своја имања али и о помоћи у оснивању Војске Косова.

Продаја државне имовине, ресурса, фирми па чак и рудника на Косову и Метохији, снажно је убрзана успоном Александра Вучића на политички пиједестал. Јавност сазнаје тек делове процеса отуђивања српске државне имовине која се мери стотинама милијарди долара док се јавни дуг Србије непрестано повећава. Насупрот томе до нас стижу искривљене вести у којима најчешће чујемо да је баш Вучићева Српска листа гарант заштите интереса српског народа.

Међу најкрупније од тих корака спада губитак „Трепче“ који је, по свему судећи, већ извесно време свршен посао али до инвазије албанских породица које би радиле у наново покренутом гиганту не долази због страха од реакције српске јавности. Због тога су све друге „политичке опције“ на КиМ безначајне у односу на ову странку, по штети коју је нанела у овако кратком року а чему још увек неће доћи крај.

Да не буде забуне, то што су други који помажу албанским сепаратистима мањег значаја произилази из чињенице да сам председник Србије, донедавно премијер Александар Вучић, лично пружа заштиту искључиво својим људима окупљеним у Српској листи. Уколико би та заштита и подршка изостале, остали би их претекли у штети попут најбољих тркачких грла. Неки од политичких супарника заступају теорију да су се активирали јер желе да спрече даље пропадање народа и државе што се и те како може учинити логичним али се на крају издаја не може спречити другом издајом а свако учешће у органима сепаратистичке власти и система јесте издаја државе Србије.

Ако се вратимо северу покрајине, видећемо да је кадровска организација на терену тако испланирана да су сви инструменти управе у рукама једне групе, Српске листе. Осим полусвета прикупљеног пре неколико година из разноразних градских служби, од комуналних предузећа до цивилне заштите, склоног криминалу и брзом богаћењу како би накарадна листа издајника заживела, овој странци пришли су и млађи али нимало часнији људи исто тако спремни да свесно и тактички разоре оно што називамо остацима српске државности на Косову и Метохији. Ту се са амбицијом Срђана Поповића може мерити можда једино млади Игор Симић коме се проневера политичких обећања не може приписати јер никада није ни заступао српске интересе!

Околност да се његов политички ментор Оливер Ивановић нашао у затвору било је само уље низ које је, са целокупном поставком Ивановићевог покрета, „склизнуо“ у Српску листу. Способност обмањивања јавности, што би народ рекао – лагања, обезбедила му је примамљиве позиције у оквиру структуре ове власти.

Врло брзо постављен је за портпарола странке и постао примећен по недавној изјави да Српска листа неће кочити формирање тзв „Скупштине републике Косово“, а да ће одлучивати након консултација са председником Србије Александром Вучићем и директором Канцеларије за КиМ Марком Ђурићем, после чега је уследила подршка Рамушу Харадинају. Такође се не либи да напљује сваког опонента као да гори људи овом планетом никада нису ходали иако српска историја не памти такво зло као што је његова странка.

Овде ваља посебно истаћи и Душана Козарева, заменика директора Канцеларије за Косово и Метохију, чија је једина дужност блаћење свакога ко се усуди да макар помене како овај режим и његови кадрови на КиМ можда нису најбољи… Без пардона својим саопштењима безочно износи неистине о заслугама и кривици других правдајући издају, коју Српска напредна странка спроводи, резултатима претходних власти које су им као једини избор, оставиле да издају приведу крају.

Већ поменутом Игору Симићу су додељене и неке друге позиције за контролу информација и манипулацију свешћу Срба на КиМ. Осим што је одборник албанске општине, тзв „Северна Митровица“, „посланик“ при тзв „Скупштини Косова“, он је још и председник борда телевизије Мост из Звечана што му омогућава да за потребе својих налогодаваца цензурише и контролише вести које ће отићи у етар. Какве су то вести постаје јасно када видимо да је ова телевизија члан Ампек-а, Асоцијације независних електронских медија на Косову која се брине да „испуни уставне обавезе (члан 141 Устава Републике Косово) и законске обавезе (Закон бр.4 / Л-44)“, такође исте творевине.

Поред овога занимљиво је и то што је Симић оснивач и извршни директор ОЕК Синергија, што се не налази у његовој званичној политичкој биографији, а доноси му већу плату на годишњем нивоу него што су плате тзв „општинског одборника“ и „посланика“. Ова НВО предњачила је у „едуковању“ младих у складу са намерама изградње свести Срба према замисли Европске уније и Америке, водећих савезника албанских сепаратиста. Данас, захвљајући повезаности са медијима, представља „важну“ локалну агенцију за испитивање јавног мњења чији су резултати увек тако представљени као да Срби заправо желе да буду део албанске монструм-државе али не знају како, то јест најчешће „нису довољно информисани“ али подржавају „напредак и развој косовског друштва“.

Стање у које је српски народ доведен политиком ових људи, најбоље илуструју речи некада активног Србина у истинској организацији и труду на опстанку преосталог српског народа на КиМ. У спонтаном разговору за Магазин Таблоид, М.Ђ. без претераног узбуђења каже: „…Могу до сутра да причам, али је закључак да власт Александра Вучића Србима на КиМ није донела ништа добро као што им неће донети ни Заједница српских општина ако се икада формира. Она ће бити оруђе за уништење српског народа од стране Шиптара али поступцима Срба које ће Вођа довести, или их је већ довео на власт. Дакле, та криминална породица, захваљујући Влади Србије, овде држи све људе у шаци и на тај начин се одржавају на власти. Њихов улазак у локалну (сепаратистичку) власт донеће добробит њима али и њиховим рођацима јер ће и даље остати на власти и исисаваће новчана средства и из буџета ‘Косова’ и из буџета Србије за остварење својих прљавих циљева а што се народа тиче, народ и онако служи само да блеји, гласа и плаћа порез. Њих само смрт може да заустави али пошто ми нисмо убице оставићемо их Богу…“

Смрт као ослобођење

Сваки здравомислећи Србин доведен је у позицију да, трагајући за решењем, неизбежно помисли и помене смрт владара Србије, као једну од опција. Од ње се брзо и одустаје, јер, да је неко заиста спреман да посегне за тим, до сада би свакако покушао. То ипак не да мира Вођи. Он сасвим добро зна да је народу кога истребљује оставио само смрт као једину опцију…

Одмах по завршетку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.
Рођен је и живи на Косову и Метохији.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here