ДО КОСКЕ Лажна борба против тајкуна

0
1073
Предраг Поповић и Александар Вучић

Пише: Предраг Поповић

Апелациони суд је преиначио пресуду којом је Мирослав Мишковић осуђен на пет година затвора и новчану казну од осам милиона динара. Једногласном одлуком, судије Апелационог суда правоснажно су ослободиле Мишковића оптужби за извлачење пара из путарских предузећа, а суђење за утају пореза мора да се понови. Иста одлука важи и за Мишковићевог сина Марка и „саучесника“ Мила Ђурашковића.

Чудо се догодило, закон је био јачи од оптужнице коју је Александар Вучић монтирао 2012. године, како би се представио као одлучни борац против криминала и корупције. Хапшење, притварање и суђење Мирославу и Марку Мишковићу, Вучић је употребио у кампањи за ванредне изборе 2014. Трик је успео, СНС је освојила власт, а милионску одштету за 7,5 месеци проведених у притвору Мишковићу ће платити грађани.

– Мишковић није убијао политичке противнике, ни премлаћивао грађане, нити са чарапом на глави пљачкао банке. Али јесте подржавао режим који је то радио и јесте учествовао у пљачкању Србије. Мишковић је опстао захваљујући таленту да корумпира појединце, пре свега политичаре. Постао је апсолутни власник Србије. Он је власник политичких странака, скупштинских мандата, он се пита ко ће бити министар, медији објављују само оно што се њему допада, нема приватизације ако је он не дозволи. Противнике уништава преко медија или их тера у затвор. Сви то знају и ћуте. Или се плаше или их плаћа – тврдио је Владимир Беба Поповић, незванични саветник Александра Вучића.

Још као радикал, Вучић је износио такве ставове. Чак их је и допуњавао конкретним оптужбама да је Мишковић уништио Слободана Радуловића како би отео „Ц маркет“, а да ће се острвити и на Милана Бека, јер је „толико похлепан да не подноси никога ко се бори за своје парче колача“. Кад је ухапшен Драган Џајић, бивши директор Црвене звезде, Вучић је, згрожен, тврдио да је тај случај показао Мишковића у правом светлу: „није му било довољно да монтира суђење, него је наредио да полиција медијима уступи снимке хапшења, како би га осрамотио и уништио му живот“. Управо на тај начин, да осрамоти и уништи животе свих који му засметају, Вучић је објављивао снимке хапшења бивших министара, опозиционара и новинара, па чак и личних екс-пријатеља Дејана Анђуса и Саше Мирковића.

Са истанчаним осећајем за манипулацију масама, Вучић је искористио одијум јавности, нарочито безбројних жртава пљачкашких приватизација, према новопеченим богаташима. Паметно је одлучио да нападне најјачег. Хапшењем Мишковића заплашио је све остале. После тога ниједног тајкуна није морао да моли за паре, сами су му нудили и приносили. Успут, утерао је страх у кости и политичарима. Све из опозиције, али и из своје коалиције, ућуткао је оптужбама да су узимали паре од Мишковића, од 30.000 до 50.000 месечно. Поред Драгана Ђиласа, првог на списку осумњичених за примање мита, на списку су се нашли Чедомир Јовановић, Милутин Мркоњић, Душан Бајатовић, Млађан Динкић… После те прозивке сви су се дистанцирали од Мишковића, не усуђујући се ни да политички коментаришу његов случај како и сами не би били увучени у аферу.

Мишковић је пословну империју направио у време Слободана Милошевића. Иако су били изузетно блиски (Мишковић је становао у Милошевићевом стану), путеви су им се повремено разилазили. У време Зорана Ђинђића сурчинско-земунски мафијаши отели су га и узели седам милиона марака откупнине. Свануло му је доласком Војислава Коштунице на власт, тада је цела Србија постала „Делта“. Кроз све време финансирао је Српску радикалну странку, што је јавно признао Томислав Николић. Финансирао је и разбијање радикала. Према тврдњама Војислава Шешеља, Мишковић је Николићу и Вучићу дао два милиона евра за Српску напредну странку и по два милиона свакоме од њих, да им се нађе.

Искусан у корупцији политичара, Мишковић је одмах по доласку Вучића на власт схватио какво ће га зло снаћи. Да би га избегао, на сва уста је хвалио Вучића, а подршку је презентовао и на практичан начин, гашењем свог и Ђиласовог дневног листа „Прес“. Узалуд, већ се нашао у врху листе за одстрел.

– Мишковић нас неће спречити у борби против корупције. Он је са Ђиласом кренуо у рат против мене, а ово није први пут да они заједнички делују. Ако покушавају да ме упозоре и да покажу колико су моћни и јаки, мој одговор им је да се нисам уплашио – говорио је Вучић с намером да замени тезе и представи се као жртва.

Да би појачао утисак, измислио је лаж да му је Мишковић, док су му полицајци стављали лисице на руке, запретио да „жив неће дочекати вече“. Судски поступак Вучић је свео на лични ниво: или он, или ја.

– У борби против корупције не сме бити недодирљивих. Могуће је да се сви уједине и кажу да у предметима у којима је Мишковић нема ништа, а ја ћу признати свој лични пораз пред свима у Србији – тврдио је Вучић, вршећи незаконити притисак на правосуђе.

Специјални суд за борбу против организованог криминала у мају 2013. потврдио је оптужницу против Мирослава и Марка Мишковића, Мила Ђурашковића и још осам особа, окривљених за два кривична дела: злоупотребу положаја одговорног лица и за утају пореза. Под притиском политичког врха и режимских медија, Тужилаштво је журило с истрагом. Да не би утицали на истрагу, одбијени су предлози да се саслушају вештаци и сведоци одбране. Плод таквог рада је оптужница, написана на 122 стране, која је теретила ту групу да је оштетила путарска предузећа за 16,95 милијарди динара, а буџет Србије за 472 милиона динара. За та кривична дела запрећена је казна до 10 година затвора. Пошто је законом одређено да укупна казна мора бити мања од збира појединачних, оптуженима је претило максимално 19,5 година робије.

Климаву оптужницу подупрла је извршна власт, што се најјасније видело у случају судије Посебног одељења Вишег суда у Београду Владимира Вучинића. Судија Вучинић је направио два фатална греха: одлуке је доносио у складу са законом и није се скривао од јавности.

Са жељом да компромитује жртву, Александар Вучић је медијском кампањом створио утисак да Мирослав и Марко Мишковић припремају бекство из Србије. Једноставан трик за колективну хипнозу: ко бежи, тај је крив и покушава да избегне заслужену казну. Да би се спречило непостојеће бекство, Мишковићима је одузет пасош. Поступајући по закону, судија Вучинић је занемарио диктат власти и, пошто је потврђена оптужница, средином октобра 2013, вратио је пасош Мишковићима. Контранапад је предводио министар правде Никола Селаковић, под чијим притиском је Вучинић напустио не само тај предмет, него и судијску функцију.

Маја Илић, судија Специјалног суда у Београду, 20. јуна 2016, објавила је пресуду којом је Мирослав Мишковић осуђен на пет година робије и новчану казну. Укидањем те пресуде, Апелациони суд је показао да чак ни Вучић није свемоћан и да у правосуђу ипак постоје појединци који више држе до закона, него до воље владара.

– Ево вам тајкуни, нека све покраду – закукао је резигнирани и поражени Вучић. Оставку није поднео, нити ће судски одговарати за незапамћен притисак на судије и тужиоце.

Колико је лицемеран показују пресуде којима су од одговорности ослобођени Богољуб Карић, Станко Суботић Цане, Драган Ђурић и остали тајкуни који подржавају Српску напредну странку.

Вучићев пораз је комплетирала одлука градске власти у Београду да се пре десетак дана одобри Мишковићу изградња пословне зграде и хотела у Блоку 20, недалеко од његовог хотела „Краун Плаза“. Схвативши да и међу најближим сарадницима има „издајника“ који не желе да учествују у прогону Мишковића, Вучић је одмах наредио Синиши Малом да најави оставку на функцију градоначелника.

Ослобађајућа пресуда Мишковићу доказ је урушавања Вучићеве моћи и то у врло осетљивом тренутку, пред београдске, а вероватно и парламентарне изборе. Међутим, он ће и то покушати да окрене у своју корист, па да кампању води под слоганом „Народ против тајкуна“. Ако народ прогледа, заиста ће се окренути против богаташа који под Вучићевом заштитом уништавају Србију, а само то може да доведе до ослобођења од напредњачког картела.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here