Истинита историја боде очи комшијама

0
369

На порталу Блиц који је у власништву немачког концерна Рингијер Аксел Спрингер објављен је текст Александра Р. Милетића о уџбенику Историје за трећи разред гимназије аутора Радоша Љушића.

Вредносни систем по којем је писан уџбеник оперисан је од митова братства и јединства као и наметнуте кривице Србима за све што се дешавало на просторима бивше Југославије. Оно што боде очи аутошовинистичким круговима је истина о односима Срба са народима и државама у окружењу.

Преносимо издвојене тезе са коментарима Александра Р. Милетића колумнисте Пешчаника.

1. У уџбенику пише да су „Црногорци део српског народа – етничко порекло им је српско“. Љушић даље наводи: „Православље, Русија и Србија, три су битна чиниоца у повести Црне Горе. „Црногорци су се клели у сва три, али никада искрено, већ према потребама“.

2. Он се у својој књизи осврће и на албанску репресију, а у контексту објашњавања тешког положаја српског становништва у тзв. Старој Србији. За Албанце користи увредљив израз „шиптарски феудалци“.

3. Неке опсервације везане за Муслимане-Бошњаке су без икакве потребе стављене у уџбеник, притом из најнепристојнијег репертоара међуетничких стереотипа на Балкану: „О Турцима је у свести балканских народа остала негативна представа, уз ретке изузетке, а још гора о својим сународницима који су примили ислам, и као конвертити морали да доказују своју правоверност“.

4. Мада је Србија званично кандидат за чланство у ЕУ, Љушић се негативно одредио и према Европи и Римокатоличкој цркви. Он у уџебнику наводи: „Чак и у глобалистички уређеној Европи, пре свега, у Римокатоличкој цркви, ако и нема великих поборника привржених идеји о самосталним балканским државама, нема ни великих заговорника о Турској као делу породице европских народа (ЕУ). Та подељена мишљења чине да се Балкан осећа кметом Европе“.

5. „Београд је као и годину раније био људска касапница, гнездо ужаса и страхота, јединствено место у свету где су мученици набијени на коље разговарали са својим укућанима“. Овом ирационалном и сугестивном илустрацијом Љушић осликава стање у Србији након пропасти Хаџи-Проданове буне 1814. Српски народ приказује или у патетичном херојском контексту или у пренаглашеном контексту жртве турског насиља, а у исто време прећуткују се погроми против муслиманског градског становништва почињене од стране српских устаника у 1807. години.

6. У делу који се бави ратом 1876-78. нема ни помена о протеривању албанског становништва из Топличког округа и других присаједињених области, а овај догађај према мишљењу историчара (Александра Р. Милетића и комплетне шиптарске „историографије“ прим.Уједињење) касније је имао огроман демографски и политички значај по прилике на Косову, где су се ове избеглице преселиле. Око 49.000 етничких Албанаца, који су пре рата чинили апсолутну већину на простору будућег куршумлијског и прокупачког среза, заједно са још око 22.000 муслимана другог етничког порекла били су протерани након конфликта или су се повукли са турском војском за време војних операција. Прилив огорчених избеглица-мухаџира из Топлице на Косово знатно је погоршао ситуацију у којој је тамо живело српско становништво.

7. Претке данашњих Бошњака муслиманске вероисповести Љушић рутински квалификује као „конвертите“ или „потурчењаке“. На једном месту у уџбенику стоји: „Мемоаристи с почетка 19. века бележе да су ти муслимани, потурчењаци, били гори и несноснији раји од Османлија, правих Турака„. На другом месту хвали став Српске православне цркве „која је, у најбољој намери, бранећи православље имала негативан однос према превереном делу свог народа„.

8. Љушић је у уџбенику преузео цитат руског слависте Александра Ф. Гиљфердина, који пише да су босански Словени „примали ислам из материјалних побуда„, а да су касније постали претерано ревносни у новој вери: „Ренегат постаје нехотице фанатиком своје нове религије само да би пред самим собом оправдао своје отпадништво„.

9. У читавом уџбенику нема ни једне афирмативне констатације у односу на суседне народе или етничке и религијске мањине. Када су Мађари у питању, мали прилог о националној игри чардаш представља једини податак који није имао неку негативну конотацију.

У власништву концерна Рингијер Алскел Спрингер су и немачки таблоид Билд и дневни лист Велт.

Портал Пешчаник је у власништву Петра Луковића дугогодишњег пријатеља Мила Ђукановића. Познати су као медијско-идеолошки сервис аутошовиниста из ткз. „круга двојке“, као и по тврдњи да је у Србији после Броза доминантна идеологија фашизма. Пешчаник финансира Норвешка народна помоћ, Шведски Хелсиншки комитет за људска права, Фонд за отворено друштво и друге организације. Током 2012. године Пешчаник је примио суму од 39.000 долара од Националног фонда за демократију са седиштем у САД.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here