Отворено писмо Горану Даниловићу: Ти си књишки примјер Миловог министра и роб своје сујете

0
523

Пише: Владислав Дајковић

Знам и да нећеш одговорити – ниси ни ближима од мене одговарао на поруке и позиве

Напомена: Текст је писан према истинитим догађајима и аутор је спреман и полиграфски да их потврди.

Горане, знам да човјек твог реторичког дара, неће замјерити што му се обраћам овако јавно: писмом и оштром младалачком искреношћу. Знам и да нећеш одговорити – ниси ни ближима од мене одговарао на поруке и позиве. Ипак, будући да сам ти ово рекао и у очи, следеће редове пишем растерећено и хронолошки, онако како сам их и живио – искрено и пуног срца. И да: персирао сам ти од првог дана нашег познанства. Због свега што радиш ових дана, више ни то не могу.

Март, 2015
Поподневни часови: с нестрпљењем очекујем сусрет са тобом – послаником Скупштине Црне Горе, у просторијама наше скромне и тек отворене канцеларије Покрета за неутралност. Признајем, имао сам трему. Ја – тек свршени студент залутао у политику, ти – скоро двадесет година посланик. Оставио си, уз сво моје непознавање твог пређашњег и не кратког политичког пута – лијеп утисак на мене. Елоквентан, енергичан, пун идеја, шарма – ријечју: плијенио си.

Август, 2015
“Владо, нећу те убјеђивати да дођеш у Демос, паметан си момак. Лекић је, као што знаш, на симпатичан начин (сам, у кафићу – прим. аутора) недавно основао странку. Знаш и сам шта име Миодрага Лекића данас значи у свијету црногорске политике. Ја ћу бити први оперативац странке, а ти један од стубова мог тима. Заједно ћемо уз Лекића направити велике ствари. Демократски фронт је мрачна прошлост, а Демос свијетла будућност. Вријеме је за еволуцију, а не револуцију,” закључујеш, не слутећи да ћеш свега двије године касније бити предводник покушаја унутарстраначке револуције. Нисам се пуно двоумио: Лекић је, још док сам га пратио из малог студентског стана у Београду, био мој политички узор. Због њега сам и преломио.

Октобар, 2015
Протести Демократског фронта се захуктавају хапшењем посланика, а тиме и мој бијес, бунт и револт. И поред очите и ничим изазване нетрпељивости ДФ-а ка Демосу, са Марком (Милачићем) излазим на улицу да искажем незадовољство и пружим подршку посланицима Фронта. Свега неколико сати касније бивамо ухапшени и експресно осуђени, што доводи до огромне критике јавности, али и, између осталог, до револтиране ријеке људи која се слила на улице већ идуће недеље. Није ми било жао због хапшења, напротив. Један од оних који су до иза поноћи чекали моје пуштање из притвора, био си и ти. Захвалан сам ти.

Март, 2016
Природа је чинила своје: како се вријеме неумитно утапало у ријеку прошлости, тако је и моја позитивна импресија о теби исчезавала. Од оног непосредног и духовитог Горана из наше “дјечачке“ канцеларије Покрета за неутралност, па до овог – умишљеног и гордог, прошло је свега неколико мјесеци. Иако је разлога било на претек, једна ствар ми је парала очи и уши: твоја сујета. Заправо, чини ми се да си постао њен роб. У ријетким тренуцима твоје присутности у просторијама Демоса, аура уображености и надмености која те је окруживала, шкрипећи је цијепала ваздух на атоме. Не, ниси се показао ни као први оперативац странке. Напротив, странка је, заједно са општинским одборима – стагнирала. Био си недоступан.

Мај, 2016
Испунили су ти се снови: постао си министар полиције, наравно не захваљујући себи. Ред је био да узвратим: подржао сам те и срцем и душом. Био си потпуно аутономан у вођењу своје политике, без да те је ико спутавао, иако готово никакве резултате ниси имао. Ипак, како је твоја формална и, како се испоставило, кратко орочена моћ расла – тако се моје достојанство, али и запослених у странци – смањивало твојим присуством. Као да смо те били недостојни. Постао си осион. Горд. Утицајнији него икад. Шкрт на ријечима. Хладан. Жао ми је што ово говорим, али, постао си књишки примјер Миловог министра. Када сам изнио став на жабљачкој сједници да Демос треба напустити Владу (а ти фотељу министра) и окренути се себи и раду на терену – остао сам у мањини, па чак и на један (не)видљив начин сносио последице због тога. Мислио сам да сам млад и да требам бити кажњен због своје брзоплетости. Напослетку: били сте, ипак, резултатима кажњени ви, старији. Ти, министар од Скадарлије, остајеш до последњег дана свог мандата у Влади. И у службеном аутомобилу са ротацијом и обезбјеђењем. Не замјерам ти, можда би и мене понијело. Кажу: дај човјеку моћ (функцију) и знаћеш какав је. Човјече, ти си их имао седам, а само је једна – министарска – била довољна да откријеш своје право лице.

Јун, ове године
Због низа лоших резултата странке, а поготово непређеног цензуса у про-опозиционом Херцег Новом гдје си био први (као и обично) човјек кампање, предсједник Лекић ти чак ни не тражи одговорност за рад тијела којим руководиш, већ те на културан и уљудан начин позива да коначно, након двије године рада, вјеровао или не, почнеш да долазиш на свој посао. Томе, дабоме, лично свједочим. Свједочим и да сам те у службеном аутомобилу могао срести свуда, од Подгорице до Београда, само не онамо гдје си високом платом, али и високом функцијом обавезан да будеш – у канцеларијама странке. Дрско одбијаш Лекићеву молбу и још дрскије пријетиш да ти “ниси било ко“ и да ћеш подијелити странку ако треба, позивајући се на непостојећу већину у непостојећој страначкој Скупштини. Извини, али морам рећи: кукавички избјегаваш кључне органе гдје немаш већину, очито немајући петље да се суочиш са критичким тоном. Одлазиш само на она посијела гдје те људи ласкајући подржавају да користиш статутарне рупе које си још на самом почетку, врло смишљено, сам избушио.

Прије мјесец дана
Ступаш у пројекат разбијања Демоса, махинацијама окрећући људе једне против других. Вођен опсесивно-нездравом и нестрпљивом амбицијом, али и последицом очигледног комплекса вјечитог “другог“ – првих дана јула окуражено крећеш у фронтални и резултатима неутемељени напад на свог предсједника и оснивача Демоса, Миодрага Лекића, али и лов на нас – људе који су стали у одбрану партије. Као истражитељ Федјукин из Кишове “Гробнице“, ономад Бориса Давидовича: људе уцјењујеш, обмањујеш, психички ломиш, обећањима поткупљујеш, и још важније – не демантујеш. Знаш да говорим истину.
Да не заборавим: ово није први предсједник коме си спремао омчу “свиленог гајтана“. Петнаестак година раније, спремио си га и једном другом професору (проф. др Божидар Бојовић) обучен у кожу “младог лава“, када сте му преотели Српску народну странку. Покушао си да га спремиш и свом Андрији, који те је, ипак, прозрео, презрео и одбио твоје нападе да му преполовиш странку. Сву штету си му нанио тиме што си са собом из НОВЕ од функционера одвео само једног човјека који је залутао у политику, ни не слутећи да тиме заправо чиниш само услугу Новој, али и Андрији.

*** На концу, Горане Даниловићу, више нема назад, јер, како неко рече: ‘’Кад уђеш у погрешан воз, свака следећа станица је погрешна.’’ Свјестан си, вјерујем, следећег: ниси више млади лав. А како видим, ниси ни омиљен. Твоји, без сумње добри, говори више немају тежину. Етикете које носиш се, баш попут црног мастила не скидају, напротив, урезују се све дубље у тканину твоје политичке каријере. Политичку мјеру си, у махом свом херцегновском бирачком тијелу, узео недавно, не прелазећи број 191. Партнери из опозиције те у неформалним круговима са презрењем третирају, наводећи као разлог твоју неподношљиву сујету, некоректност и ничим утемељену надменост.

Локална историја ће те, иако о њој очито не мислиш, због твоје нездраве амбиције и сујете, памтити као отимача партија, а јавност као талентованијег, умивенијег и просрпски оријентисаног – Дарка Пајовића. Не заборави, он је имао већину у Позитивној коју ти у Демосу немаш, али ти не смета да њоме свакодневно переш уста. А данас, свега двије године касније, у политичком животу нема ни њега, а ни Позитивне.
И да: Јесам млад, јесам неискусан, јесам неспреман, можда чак и недорастао свему овоме, али се нисам уплашио тебе и твоје пријетеће и бијесне машинерије склоне насиљу, јер чврсто вјерујем да сам на страни истине и правде, вођен и даље својим (наивним) идеалима због којих сам ушао прије свега двије године у воде у којима ти пливаш ево више од двадесет.
И не: нисам ти ништа остао дужан. Један сам од десетина оних који су те својим радом и својим леђима увели по пети пут у парламент. Одужио сам се. И превише.

П.С. ‘’Не дај се пасијим псима, Борисе Давидовичу!’’ Д. Киш

Аутор је најмлађи функционер Демоса

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here