Златно доба кетмана

0
178
…Кад су такви вукови
Који се најтеже лове
Какви ли су тек људи
Па и читави народи
А поготову наш
Који се властите крви
Не може надостити
И пре ће нестати
Него се опсетити
Да ће крвав бодеж
Остати 
Једини
Споменик
И крст
Изнад нас. 
(„Бодеж“ – М. Бећковић)

Непосредни повод јесте колумна Николе Самарџића „Снага Србије“ у листу „Данас“.

Питање које из позадине избија и превазилази Самарџићев јадни и бесмислени памфлетић је кеманство у Срба. Кетманство као начин живота; кетманство као идеал успешног Србина; србско транс-сексуално кетманство; кетманска вештина достојанственог шетања опанака; кетманство као главни поток у граду; провинцијско кетманство; полу-интелектуални кетмани; кетманство као над-дискурс. Деретић је у праву: ми смо народ најстарији, јер су несумњиво Персијанци од Срба преузели идеологију кетманства, па је Чеслав Милош много касније освежио српску причу.

Могао сам овом скромном коментару дати наслов „Три кетмана и Сорош“, где је „Сорош“ дијаболично име за мистично ђубриште које неодољиво мами све српске кетманске гмазове.

Никола Самарџић 

Тешко је наћи оштроумнијег колумнисту. Био је јасан у дефиницији и тачан у антиципацији, стила бритког до бљеска муње. Најбоље би било пренети неколико његових колумни у целини, истргнути цитати су само помоћно средство. Али, да покушамо и тако…

Овако је говорио Никола Самарџић…

„По етничком праву, у српску државу морале би улазити све оне територије које насељавају Срби. У случају друге, комунистичке Југославије, то су, осим Србије, Црна Гора, Источна Херцеговина, велики део Босне, делови Македоније, Барања и некадашњи гранични појас у Славонији, Хрватској и Далмацији… Увек се заборавља правим речима објаснити да је на просторима Старе Србије, на Косову, Метохији, и у околним областима данашње Србије, Македоније, Црне Горе и Албаније, у последња три столећа, извршен геноцид Албанаца и Арбанаса над Србима. Стога Срби Косово и Метохију могу сматрати искључиво као област под страном и непријатељском окупацијом, где је извршен погром српског становништва, протеривање, преверавање, однародњавање, и уништење сакралних споменика највише уметничке вредности, затим, српске ратарске културе, и, у новије време, материјалних добара, пре свега индустрије.“ („Погледи“ 14. јуна 1991.)

„Хистерична галама о потреби истраге српских ратних злочина коју већ одавно подиже проамерички расположена југословенска левица, подсећа, нимало случајно на оне већ заборављене бољшевичке хајке против свих оних који су се могли учинити непријатељима комунистичке интернационале. У таквом контексту, већ други пут у овом столећу Србима се приписују греси васељенских димензија, у још једном од ратова који им је мучки подметнут и чије би скончање, пре свега радикалним сужавањем српског етничког и историјског простора, а можда и крвавом одмаздом требало да отвори један миран период телесних и духовних патњи и генетског пропадања. Бестијално шиканирање свега што је српско добило је свој псеудоинтелектуални и квазиобјективан израз у јагми за откривањем ратних злочинаца и оно потиче управо из оних комунистичких кругова који су се, мучки прикривени, уместо огртањем националним плаштом (као што је учинила њима супротстављена данас владајућа структура), наоружали интернационалистичким легитимитетом овереним у ложама наредбодаваца новог универзалног поретка. Успостављајући озбиљну и чврсту српегу с централама светске моћи које су на читаву српску нацију, којој, већином и сами припадају, прилепиле криминалну потерницу, деценијама духовно поткупљивана мизерним стипендијама и бедним обећањима, нова генерација југословенских бољшевика нашла је потпоре и у посленицима оних тоталитарних система и идеологија од пре пола столећа који своју крваву мисију нису успели до краја испунити. Погрде с оне стране океана долазе једнако од криптонациста дискретно увучених у врхове спољне политике највеће светске силе, и од лажно забринутих рабина, згранутих над тобожњим српским антијудаизмом, и та чињеница зачуђује не мање од језиве стварности у којој је најдемократскија држава на свету постала заговорник једног новог империјализма, лишеног, међутим, сваког озбиљног идеолошког или теократског утемељења…(„Погледи“ 30. октобра 1992.)

„У званично необјављеном светом рату, мухамедански талог сакупљен по бескрајним пустарама Блиског и Средњег Истока, самом својом појавом на европском континенту, а нарочито бестијалним зверствима, бацио је под ноге најсветлије симболе хришћанске и витешке традиције, те најчаснија ослободилачка начела, уткана у темеље модерне европске цивилизације… Подижући бастионе одбране своје шкрте грамзивости, уједињена Европа је међутим, оставила простране бреше продирању азилантских маса свих боја и са свих страна света … Стварањем ЕЗ најбогатија подручја европског континента остала су неприступачна огромном броју самих Европљана. Уместо осиротелим суседима, ЕЗ је отворила врата, и пре свог званичног оснивања, полудивљим Азијатима и Африканцима, неспремним, неспособним или невољним да се прилагоде цивилизацијским нормама свог новог поднебља …  Масовно исељавање југословенских муслимана у земље ЕЗ такође је имало свој економски смисао, будући да су азилантима тамо омогућени услови живота о којима десетине милиона честитих Европљана могу само маштати. Политички циљ муслиманског егзодуса такође је непогрешиво погођен, наравно блаћењем искључиво српске стране у југословенском сукобу и хистеричном дреком о претежно измишљеним српским злочинима.“(„Погледи“ 13. новембра 1992.)

„…Један од њих је свакако изумитељ бошњачке нације и гротескни псеудоинтелектуалац Мухамед Филиповић, који се залагао за обустављање свих преговора и наставак рата, или физичка и морална наказа оличена у фигури међународног терористе Јасера Арафата, који је претио освајањем Јерусалима. Конференција је иначе завршена усвајањем срамне декларације, на иницијативу исламских земаља, једним џихадовским покличем у славу наоружавања босанских муслимана, документом који је, лишен било каквих правних консеквенци, још дубље срозао дроњави углед светске организације.“(„Погледи“ 9. јула 1993)

„Несразмерно својој снази и значају у глобалном контексту збивања српска револуција у БиХ је уздрмала саме поставке новог система међународних односа где је предвиђено да данас водећа војничка сила у коалицији са европским партнерима и наднационалним установама либералног капитала понесе одличја апсолутне превласти над целокупном светском заједницом. Приликом опскурног тумарања јужним српским покрајинама где је, највероватније, хушкао несрпски живаљ на оружану побуну којом би се оправдала војна интервенција у српској матици, Бернар Кушнер је требао да буде приведен, саслушан, а потом и церемонијално протеран.“ („Погледи“ 25.12.1992.)

„Препун горчине и једа (нап. неки безвредан и већ заборављени лик, Гликсман), тај слуга Сотонин је, подстакнут данским непристајањем да приступе европској унији, признао да су Европска заједница и, нарочито Мастрихтски споразум постављени на темеље интелектуалне инфериорности и политичке неодлучности… Својим претећим лавежом он је заправо настојао заглушити све који подижу глас у корист сопствене националне еманципације, аутономне и аутохтоне, одбијајући да признају диктате иностраних центара моћи, најзад и да се занавек потчине нехришћанском и антиевропском мраку и чамотињи, начелима бескрајног обрта финасијског профита и наднационалне просечности, ропском принципу једнакости у истом. …Историја европског уједињења је прича о диктатури мултинационалне бирократије и њеном постепеном преузимању власти од институција националних држава, перфидно увучених у лавиринт европског уједињења, којем као да нема излаза… Већ трећи пут у истом столећу подвргнути смишљеним погромима, Срби су стекли оно вишње право да прекораче поступке које им намеће најнужнија одбрана. То право, пошто им га није признао нико, они су почели оспоравати себи самим. Необично покајање које се увлачи у народну душу, макар у оним пределима који су поштеђени ратног разарања, само је почетак прихватања логике диктатора светске моћи, будући да је потискивање националних осећања, као и очигледно растурање националних култура, један од основних предуслова конституисања универзалистичког царства. Управо на српском случају за оне непоћудне се разрађује систем принуде чија је свеукупност метода брутално најављена још у данима Заливског рата.“ („Погледи“, 13 – 27.11.1992.)

„Сумње у демократски карактер и кредибилитет Европског парламента потпуно су оправдане – не постоји парламент који је способан, нити приближно, заступати мишљења и ставове стотина милиона људи.“(„Погледи“ 25. децембра 1992.)

***
Ко данас не би личним потписом подржао сваку реч Николе Самарџића од пре четврт века? Не би требало да постоји веће људско испуњење и понос, него кад време докаже исправност онога за шта се човек борио насупрот силне опште матице. Зар Николи Самарџићу не би требало да буде на част што је у правом моменту препознао дух тадашње ЕЗ и антиципирао распадајућу судбину ЕУ, сада и на основу искустава Норвешке, Исланда, Брегзита, и општег мњења у ЕУ?

Истина, и у то време, из Николе Самарџића је повремено избијала вешто скривана квареж. У поменуто време, Никола Самарџић је писао и овако:

„Најзад, пошто се вратио у Велику Британију, престолонаследник Александар је себи допустио луксуз да оптужи српске власти и њихове марионетске режиме по бившој Југославији, можда чак и овдашње нарави, за грехе ауторитарности и комунизма, покваривши тако оно мало доброг утиска који је могао оставити. Јер се сопствена власт, ма каква она била, на страни не сме ружити и блатити. Неодговорна оптужба престолонаследника Александра не само да није сасвим на месту, јер је српска власт најлибералнија и најтолерантнија од свих посткомунистичких европских режима, него је дошла у најнезгоднији час, док српски представници бију тешку битку, како они најбоље умеју, пре свега против пристрасних дипломата Европске заједнице, љигавог додира, одртавеле пути и педерских физиономија заступајући истински и витални српски интерес“ („Књижевне новине“, бр. 829. 1. 11.1991, стр. 1 и 3)

Али, код Николе Самаџића болâ је тежа, показало се неизлечива. У интервјуу за сарајевске црне „Дане“ ће изјавити:

Новинар пита Самарџића: Мислите ли да је нормално да за петнаестак година пређете пут од „Погледа“ до „Пешчаника?“ Шта се десило? Одакле Ви 1992. у новинама какве су били Погледи?“
Никола Самарџић: „Био сам бесан. Десило ми се помрачење свести које је овде било опште“.
ДАНИ: Да ли Вам је подсећање на Погледе непријатно?
Никола САМАРЏИЋ: Наравно. Имате ствари у животу којих се стидите. Једна од њих су Погледи. Међутим, мислим да није проблем моја промена. Она је логична. Овде промену мишљења треба да доживи бар три милиона људи, који ће једном стати у ред пред Пешчаником. Када говорим о Погледима, иако никад нисам позивао на насиље, иако сам увек био против рата и Милошевићевог система вредности, знао сам да се нећу смирити све док не покушам да урадим нешто чиме бих могао да се искупим због писања у тим новинама. То сам и урадио 1994.“ („Дани“ 18. јануара 2008.).

Преврат из „помрачења“ у коме је јасно видео у „просвтљење“ када се претворио у „Жену у црном“ – тај пут је Николу Самарџића довео до коначне спознаје да су Срби „биолошки отпад“. Прелом му се догодио као да га је гром ударио, моментално, 1994.  године, отприлике када је из подрума ДБ дат сигнал да је договорено да рат буде изгубљен. Сем што му се догодило муњевито просветљење, Самарџић је губио памћење, али и то губљење памћења је било слојевито и етапно.

Колумниста Данаса и сарадник Института за јавну политику у првој фази свог другосрбијанства и аутошовинизма је говорио о томе како српска „јавност унапред одбија рационалне одлуке о регионалној интеграцији и етничком помирењу“. У његовом тумачењу „Сребреница је замка и побијених Бошњака и српског поимања стварности. Негација сребреничког геноцида наша је најнижа колективна појава. Данима РТС-ом, Пинком, читавим медијским простором дефилује полусвет јуродивих визионара и руских плаћеника. Одвратно је позивање на Принципа, албанску голготу и јасеновачке жртве, на Братунац и Олују.“ 
Србија мора прва да призна независност Косова, зато што би на тај начин учинила добар гест према Албанцима, према којима је дуго неговала крајње расистички однос, који је касније генерисао расизам Албанаца према Србима… (Самарџић, „Дани”, 2008.)

Па само корак даље..

…„Удбашко-грађански фронт потврђен је након Сребренице на логици инцидента из марта 2003. потврђује да је српска политика и даље везана за обрасце давне и кобне Осме седнице, који су се затим реализовали на платформама ратног и антиратног профитерства. Ђинђић и Вучић су мете те непринципијелне коалиције управо због решености да је оставе у прошлости. Кампања против премијера Вучића, коју воде већина медија и јавних личности, кампања је против оних идеја с којима смо намеравали да Србију приближимо цивилизацији либералне демократије.“

Невероватно! Све цитирано писано је руком истог човека. Прво је млади и потентни кетман Никола Самарџић, а затим је кетман-старац спарушене мушкости, жалосни слуга Сотонин. Старачки бандоглаво у јавној свађи са собом, иако је унапред изгубио битку јер је живот доказао исправност његовог раног „Ја“. Приватно, међутим, та два Самарџића, рани и садашњи, сасвим се добро разумеју и живе складно, у савршеној равнотежи.

Михал Рамач 

О њему нема много да се прича. Он је само карика која недостаје, да се споји наизглед неспојиво. Михал Рамач и Димитрије Боаров су били десна и лева рука негдашњег глодура новосадског „Дневника“, али и сиве еминенције војвођанских сепаратиста, Томислава Марчинка.  Након „Јогурт-револуције“ Томислав Марчинко је побегао главом без обзира у Загреб код Фрање Туђмана, тамо је постао десна рука Антуна Врдољака и промакнут у главног и одговорног уредника информативних програма РТХ. Није крио да је РТХ било ратно средство те да је отуда лаж била не само дозвољена већ безусловно нужна. Више није морао крити да му је подријетло усташко и да је и сам уверени усташа. Један цитат његових размишљања и много тога може постати белодано јасно:

„О Врдољаку:“Осим др Туђмана,не видим другог хадезеовца који је толико учинио за своју странку и за Хрватску као он.“ О извештавању ХТВ о Босни: „Искрено смо у ХТВ подржали обрану хрватских етничких и повијесних простора,од првога дана стали иза идеје и праксе Хрватске заједнице па потом Хрватске Републике Херцег-Босне.“

Дакле, јасно је ко је и шта је био Томислав Марчинко. Јасно је шта би се догађало у Војводину да тог фанатичног усташу нисмо прогнали. Нема другог објашњења зашто је Михал Рамач са толико ентузијазма подржавао Марчинка, већ да су у потпуности делили исте, усташке свјетоназоре.

Михал Рамач није утекао у Хрватску, већ за Београд, где су у интелектуално-елитним круговима усташе особито уважени. Тако је Михал Рамач био међу оснивачима „грађанског гласила“ листа „Данас“, који три дана не би опстао на тржишту без снажне финансијске подршке из вана.

Михал Рамач нема зашто да се, попут Николе Самарџића, стиди своје прошлости. Од усташе до београдског другосрбијанског грађанисте, тако природна трансформација.

Горан Матић

Његов пут јавног делатника је врло трновит. Био је председник Општинске конференције Социјалистичке омладине у Сремској Митровици и члан Председништва Социјалистичког савеза омладине Југославије. Улази 1992. године у Лигу социјал-демократа Војводине, а касније прелази у Југословенску левицу. Убрзо је постао савезни секретар за информисање. Јануара 1999. постао је савезни министар без портфеља у кабинету Момира Булатовића. Октобра исте године долази на чело новоформираног Савезног министарства за информисање где је остао до промена 2000. године.

Из политике се повукао 2003. године и, како каже, бави се консултантским пословима.

У регистру привредних субјеката Агенције за привредне регистре Матић је означен као ликвидациони управник предузећа „MSM & Associates“. Као делатност ове фирме наведене су „консултантске активности у вези са управљањем и осталим пословањем“.

За време владавине Слободана Милошевића, Горан Матић се прославио истрагом против „унутрашњих и спољних непријатеља земље“; (цитат агенције Тањуг из 1999. године): „У интервјуу Другом програму Радио Београда Матић је рекао да земље НАТО, предвођене Америком, даљим економским притисцима и погоршавањем стања на Косову, покушавају да створе механизам за разбијање Србије и СР Југославије. Циљеви НАТО и америчке администрације у овом тренутку нису да заузму Космет него Београд, да ту направе контролни пункт и да се са тог контролног пункта уради исто оно што је Хитлер учинио 1941. године. Не може се напасти Русија, а да се не седи у Београду. И Хитлер је морао да нападне Београд у априлу да би у јуну напао Совјетски Савез. То је исти сценарио…“

Током НАТО бомбардовања, Горан Матић је нарочито био киван на иностране новинаре, посебно на ЦНН, оптужујући их да раде по налогу ЦИА. Управо је поменути Брент Садлер био на Матићевом удару због својих извештаја из Београда; једанаест година касније, гле, Брент више није непријатељ, већ Матићев пословни партнер. Током 2000. године Горан Матић се јуловском страшћу борио за осовину Слободан Милошевић-Мира Марковић. После чувеног 5. октобра се повукао у илегалу.

И, где је данас горљиви ЈУЛ-овац и непријатељ ЦНН? Идеје су – идеје, али паре су – паре. Зато је представник ЦНН у Србији Горан Матић! У изјави за “Сведок” од маја 2013. Матић је објаснио детаљније своју везу са овом америчком кућом: – Од 2006. имам уговор са “Си-ен-еном” о медијском представљању, али се он не односи на информативне садржаје већ само на комерцијалне аранжмане за централну и источну Европу. Ја посредујем у уговарању између држава и фирми са ових простора а које желе да се рекламирају на тој телевизијској мрежи.

***

И тако… Један жестоки српски националиста, други жестоки левичар, трећи жестоки шовиниста про-усташке провенијенције, данас у истој фаланги, поравнане памети, уједноумљени у (ауто)шовинизму и дегенерисаном еуропејству. Око њих и за њима, непрегледне кетманске колоне. Куд год се окренеш заклањају ти поглед. Кад погледаш у висину, опет исто, и небо су премрежили.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here